Naša stvarnost

MUZIČKI ROMANTIZAM 103

*

U srednjem, ili visokom romanfizmu, naglo se umnožio broj značajnih produktivnih ličnosti. Ovde se stoga još jače diferenciraju koncerina i operska muzika, le dve osnovne slilske vrste celokupnog romantizma. Pomenuli smo Franza Liszta, osnivača simfonijske poeme (,,Les Preludes”, „Mazeppa”, „Tasso”, „Ideali” i dr.), veoma produklivnog klavirskog kompozitora i pored Chopina najvećeg klavirskog virluoza XIX veka, kao glavnog reprezenfanta koncerine muzike, koji pamelno i sa velikim umefničkim iskusivom koristi fekovine svojih savremenika: Berlioza Chopina i Wagnera. Međuflim pored njega se fakođe izdižu krupne figure Schumanna, kompozitora poeličnih klavirskih minialura, izvrsnih solo pesama, zalim kamerne muzike i simlonija; zalim Brahmsa, pseudoklasičara sa čisto romanfičarskom osećajnošću, beskompromisnog prolfivnika Wagner-Liszlovog fronta, koji je oslavio 4 simfonije i zamašan broj klavirskih dela velikog oblika, zalim solo pesme i kamernu muziku, jedan rekvijem iftd.; najzad tu je i sentimenfalni liričar Mendelssohn, vrlo ekspresivan kompozilor solo pesama Hugo Wolf i drugi manje važni. Na ishodu 19 veka period srednjeg romantizma završava Anlion Bruckner simfoničar grandlioznih arhitektonskih sfruktura, koji u simfoniji primenjuje Wagnerove artističke fekovine.

*

Centralna figura visokog romanlizma jesle Richard Wagner. Ali on je ujedno najpolpunija sinlelična ličnost celokupnog muzičkog romanfizma. Sa njim romanfizam dostiže kulminaciju svoga uspona. Njegov konsekvenini artizam dovodi muzičku harmoniju do poslednje granice fonalnosli, šlo su savremeni leoreličari proglasili kao „krizu” pa čak i kao akuinu boles! romanlizma, a šlo u sivari nije bilo ništa drugo, nego samo prirodna posledica jednog logičnog razvoja. Na osnovi ovako pogrešno postavljene dijagnoze, feoreličari su se dali na posao da ospore celokupno grandiozno delo Richarda Wagnera. Čilave gomile protivnika, naoružanih do zuba najraznovrsnijim argumenfima, jurišale su na neosvojivu kulu Wagnerovu. Pored toga Wagnerov buran život obeležen je i sfrasnim angažovanjem u političkim borbama loga vremena, koje su, u Nemačkoj 1849 god., dovele do revolucije i njegovog izgnansiva.

Olfac muzičke drame, (iako on nijedno svoje delo nije nazvao lim imenom, već se proliv foga naziva čak žesloko borio) Wagner je dramsku muzičku umefnost zato izabrao za svoj cilj, šlo, po njegovim rečima „nijedna umefnost ne deluje fako snažno na mašlu i dušu naroda kao pozorišna, koja mu se dnevno pruža u javnim izvedbama”. Njegove su reforme ogromne i dalekosežne ne samo za dramsku, već i za celokupnu muziku uopšle. Konceniracija svih umefnosti u službi drame (Gesamfkunsiwerk, sveukupna umeinost) bila je osnovni pokrelač za sve njegove reforme. Dela u kojima je Wagner uspeo da potpuno osfva–-