Naša stvarnost

104 MILENKO ŽIVKOVIĆ

ri ovu svoju ideju jesu: „Nibelunški prsten” (tefralogija), „Maj-

stori pevači” i „Tristan i izolda”. To su po formalnoj strukturi i unufrašnjem izrazu ujedno najsnažnija dela celokupne romantike. *

Dok je romanfizam u književnosti ubrzo udario o sprud realizma, u muzici se romantizam neverovalno dugo održao. Posle Wagnerove i Lisztove smrti našlo se još uvek dosta oduševljenih pristalica da produže njihovom generalnom linijom. Tako se javlja neoromanfizam kao poslednji falas onih burnih vremena koja su obeležila XIX vek. Stoga neoromanlizam nije ni tako čedno i poletno poeličan kao rani romanfizam, nili tako revolucionarno strastan kao visoki romantizam. U njemu preovlađuje eklektična racionalnost, da ne kažemo izmozgani akademizam. Neoromanfičari smelo prelaze zidine koje su označavale flonalne granice, a koje su već bile počele da pucaju pod silnim naletom Wagnera i njegovih pristalica, i tako znafno proširuju i dopunjuju arsenal izražajnog maferijala. Svi glavni prefstavnici neoromanfizma produžuju već označenom frasom nekog od velikih majstora 19 veka. Richard Sirauss usavršava Lisztovu simonijsku poemu („Zaratu– stra”, „Smrt i posvećenje”, „Don Juan”, „Till Eulenspieger” i dr.) i lako za programsku muziku uspeva još jednom da privuče interes, dok u muzičkoj drami („Elektna”, „Salome”, „Ariadna na Naksosu” itd.) primenjuje Wagnerove principe do poslednje konsekveninosti; Maks Reger obnavlja orguljski stil, piše uspelu kamernu muziku kao i solo pesmu, dok u simlonijskoj muzici ima manje uspeha, — držeći se uvek Brahmsove linije. U Gustavu Mableru sjedinjuju se sva karakteristična stremljenja romantizma i tako dobijaju nov izražajni lik. On je isključivo simfoničar (9 simfonija, „Pesma o Zemlji”, pesme sa orkestrom) i ofkrio je mnoge novofarije osobito u kompozicionoj i orkestarskoj tehnici.

bod

Kao šlo je muzičkom klasicizmu kolevka italija, impresionizmu Francuska, realizmu Rusija, tako je i romantizmu kolevka Nemačka. U našem članku uzeli smo da posmaframo romalizam isključivo na onom {lu gde se on pojavio i najplodnije razvijao. Ni'smo ga nazvali „nemačkim” romantizmom iz razloga što je on svojim ogromnim uplivom dobio opšli evropski značaj. To će se najbitnije ispoljifi ako bacimo kratak pogled na uticaj romantizma na oslale evropske zemlje, upravo na glavne pretstavnike njihove.

U Italiji je Verdi sa svojim operama pretstavnik ,,rromanfičnog realizma”: u Francuskoj „romantični realizam” preistavlja H. Berlioz, a na operi rade Gounod, Bizetf, Halevy; Poljska daje Chopena. U skandinavskim zemljama su romantičari Grieg, Gade, Sinding; u Češkoj Smefana i Dvoržak; u Rusiji grupa „pelorice”, izuzev Musorgskog, kod koga se pojavljuju snažni elementi realizma, koji će docnije pokrenuli čitav jedan nov pravac, a zalim Čajkovski; na Balkanu Lisinski, braća Ipavec, St. St. Mokranjac, J. Marinković, M. Manolov, D. Hristov. Milenko ŽIVKOVIĆ