Naša stvarnost

IJUDI BEZ PRISTANIŠTA

Ribe u vodi imaju svoga stana — Mi ga nemamo I lađe imaju svoja pristaništa — Mi ih nemamo

Začujem ponekad u noći faj podzemni šapat

I vidim crnu vodu

A milioni danas po svetu usred dana gledaju crnu vodu Eno kukaju po obalama ljudi bez hleba i stana

Kukaju nečujnom kuknjavom

Pevaju i psuju i šetaju

U šetnji mučnoj tragaju za mukama još većim

Plove brodovi po rekama i po morima neprepglediim Tutnje vozovi luksuzni i teretni crni

Vije se dim i dimi sar

Pljušti iz duše po stanicama celoga sveta mrak

O ti rastanci bez rastanaka Svako ih jutro petli objave kukanjem O ti sastanci svakoga dana bez sastanka

Velike i mračne gomile po svima pristaništima ovoga časa Čekaju utrobu brodova da se istovari

Da ih ravnodušje putnika uvek iznova hladno dirne

Da ih tišina tuđih parkova varljivo primami

I dalje da čekaju svoje jadno čekanje

Pođi turisto na koju god hoćeš strafut

Ti ništa videti nećeš

Eno je stao voz u hučnom kolodvoru

Kako je lep dan i puno lepog sveta okolo šeta Iz voza izlaze gospodin i gospoda

Oni ne vide ložača kopača nosača

Oni vide gradnju jedne kuće

Ali oni zidare ne vide

Nosač njihov broj milion i po Vraća se nasmešen i ponovo staje u red na čekanje Tri godine je bespravan bio nosač bez broja