Naša stvarnost

106 VUKADIN TRPKOVIĆ

Tri godine je čeznuo za kapom i brojem

Najzad se ispunila njegova vruća želja

Ogromna kao kuler koji pogrbljen i znojav nosi Pun svilenog rublja i čokolade

Gleda u beton a hita ponovo da se povija pod samarem Ali imaš stana i hleba

Ti punopravni nosaču

U sobu doneseš svoje umorno telo

Spotičeš se u mraku o ispružene ljude

Soba je vaša puna gamadi i bolesnih ispljuvaka Puna neprovetrenih i trulih snovišta

Umorna soba vaša čatrlja htela bi i sama da legne

Ti ćeš ustati pre nego šfo se iskrade noć

Da čekaš pažljivo novi i uvek isfi voz

Imaš li vremena da se kadgod setiš dojučeranjeg živola svog Nekad si imao puno vremena za šefnju i za glad

Za nesanicu i znojavo razmišljanje

Ta skoro si bio s one strane društva

Smeš li da se sefiš

Bilo je predveče i ti si gledao u zalazak sunca Ustvari si gledao visoke prozore pozlačene Neispavan gladan tužan i pun sfraha Ti nisi imao kuda da pođeš Niti si imao da ostaneš gde Na ulici na obali pokraj zaspalih lađa Pokraj opreznih gvozdenih pruga Da li to padaše sneg ili se jaćahu zvezde Udaraše li kiša ili pomahnitao vefar Ti se sećaš jer si to jeo svaki dan Najzad fi je pošao u susret jedan stog slame 1 ti se baci u nebesa gledao si O koliko zvezda Čitava stotina zvezda A sa njih bele ptičice sleću Tako bešumno da ti je svejedno bilo Što na svetu nikoga nemaš da le voli I onda kao da začu nečiji glas ili su fo stenice šuštale u polju Ti se hečijih reči seli Neće zlo biti fome ko se smerno bosu moli Čini ti se da si ustao i pošao u grad

udno su nekako izgledale ulice 1 grad nemaše svakidanji zverski lik Svi su policajci držali po jednu zapaljenu sveću Jzlozi puni obuće i hleba davno obećavanog Žene kao da behu sa drugog svela Gledaju slobodno u oči nasmešena srca