Naša stvarnost

DVE KNJIGE O GODIŠNJICI ŠPANSKE TRAGEDIJE

(P. Merin: Španija između smrfi i rađanja; l. Erenburg: Mo pasaran!}

Već preko godinu dana iz dana u dan svei uzdržana daha osluškuje olkucaj srca Španije. | pored sfrašnog navikavanja na stvari koje poslaju „svakidašnje”, i pored čudnog "pilašsiva" zvaničnog javnog mnjenja, kako je nazvao licemernu brigu zvaničnih sila za španski narod Josć Bergamin, nijedan pošteni čovek u svelu nije mogao olupefi za nove momenfe u „zemlji sunca i krvi”, u kojoj se rešava ne samo sudbina španskog naroda.

Među mnogim bezimenima koji su pohilali u pomoć španskom narodu, pošlo je i nekoliko najboljih preistavnika međuna– rodnog književnog živola. Došli su iz svih krajeva svela: Louis Fisher iz Amerike, Jef Last iz Holandije, Koljcov iz S. Unije, Bloch i Nizan iz Francuske. Neki su oružje plamenih reči zamenili efikasnijim oružjem za odbranu kulture: Ludwig Renn, Guslav Regler, A. Malraux. Neki su i sami ostali na onom polju gde je posejano foliko života za jedan bolji živof, dostojan čoveka. Engleski književnik Ralph Fox više neće videli svoju zamagljenu oladžbinu, a francuski novinar Delaprć nije mogao da se vrali da prekine sa svojim profrankističkim a anfifrancuskim listom koji mu je iznakažavao izvešlaje: jedno zrno ga je oborilo baš kada se spremao na pul.

Prirodno je da je godina dana tragedije sa verom u budućnost donela, pored obilja žrtava, i nekoliko velikih ostvarenja inspirisanih fom Tragedijom. Ne ulazimo ovde u ogroman polet kulturnog života i pesničkog slvaralašiva u samoj Španiji.

Još u prve mesece građanskog rafa u Španiji, kada je to još bio samo građanski rat i kada je još sve bilo neodređeno, digao se duboko ljudski glas Jean Richarda Blocha, koji je pesnički svedočio o viđenome i koji je uši svela i svoje vlade punio prolestom, sugestijama, pozivom da se demokralske sile odmah i jasno založe za legilimnu i pravednu stvar španske vlade, dovedene na vlast voljom naroda. „Espagne, Espagne!” J. R. Blocha, ta dirljiva i topla knjiga koju smo i mi na našem jeziku čitali, još je sva izafkana iz prvih utisaka, iz susreta sa ljudima, iz vere u to da će se svelska javnost opredeliti povinujući se pravičnosti i razumu.

Knjige iIlje Erenburga i Petera Merina dolaze kao bilans posle protekle godine borbe, obilne žrtvama, kada je građanski rat već sve jasnije postao „mali svelski rat, velika generalna proba”