Naša stvarnost

„ŽIVI NAKOVANJ” 14L

„ŽIVI NAKOVANI”

Dušan Radić, čije ime česio iskrsava u feljfonskom delu „Polilike”, a na koricama nekih svezaka „Naše Knjige”, već je po svom pozivu upućen na dodir sa ljudskom nevoljom. Obilazeći, kao provincijski lekar, brzinom od „fri kilomefra na saf”", bolesnike rasufe po seoskim kućicama, on ima prilike da natenane razgleda, usput zapifkuje, po krčmicama sluša ispovesti a. polom razmišlja o viđenom i slušanom, da prisustvuje ljudskim fragedijama. Skoro sve Radićeve priče, anegdofski zaokrugljene, folkloristički obojene i narodski sočne po jeziku, donekle su „socijalno” impregnirane. „Junaci” ovih priča u knjizi „Živi nakovanj” mahom su siromašni seljaci, oslareli domaćini bačeni u zapećak od sinova, propale zanalilije, pečalbari, ljudi ofki-. nufi od svoje klase ili bačeni između klasa. U priči po kojoj je zbirka i dobila ime, seljaka Hristivoja snalaze, istoga dana, razne nevolje i nedaće. Nesrećni Hristivoje je na kraju, kao „živi nakovanj”, „uz škrgu} zuba... slao u raskorak ..., isprsio vunaste grudi prkosno, pa slao po njima besomučno pesničiti: Udri! Udaraj, slavu fi gubavu! Udaraj, poganijo! Mene, samo mene, ne popušlajl”

Ova prva priča, od koje je knjiga dobila simbolični naslov, fipična je za sve priče u knjizi. Veselinovićevski bolećive, lazarevićevski brušene, one: prikazuju „male ljude” upale u kovitlac nevolja, zahvaćene bujicom sudbine, kojima ne oslaje drugo nego da se busaju u grudi izazivajući nebo, da prignu glavu pred sudbinom ili umru „presifi” uz fuđi plof, kao Marjan, bivši ponosni opančar, koji je posle dugoga gladovanja i beskućnišiva, na' sveli dan božića, obišao sve praznički darežljive kuće jedući i pijući kao od očajanja.

Ne prebacujemo Radiću šflo nije zauzeo izrazit slav u objašnjavanju pojava i šlo ne zastupa u pričama pozifivne snage koje još nisu dovoljno. jasno izražene u samom derušivu. Da je pravi realista, pisac dubljeg zahvata, Radić bi morao videfi i konkrefne suprofnosfi koje biju po seljaku kao po· živom nakovnju, i koje ga kuju u veću celinu sa sebi sličnima. Međutim, Radić najviše zapaža one „stihijske” nedaće od kojih seljak pati kao bez veze sa vremenom i prilikama; čak i ekonomska kriza, koja je razlupala mali čamac kojim je mladi opančar Marjan zaplovio pun nade ka skromnom prosperifelu, kao da je neka slihijska bujica koja neke nosi a neke štedi. Rasplefi zamršenih splefova ljudskih patnji ovde ne proizilaze ni iz karaktera. ličnosti ni iz ukrštenih društvenih grupa i snaga. Bilo da se priča završava iragično, u nekoj paničnoj „živoj slici”, bilo srećno, fafalnosh fu ima svoje prste. U prči „Novi domaćin” vraća se u napušlenu kuću krišni sin, vojnik na ošsustvu, posle dugog sfransivovanja. Nalazi domaćinsivo u neredu, kuću puslu, na jedno oko slepu majku nesrećnu, a oca pijanog kao i kad ih je napustio. U sfilu „Prve brazde” i „Prvi puf s ocem na julrenju” on se laća posla u kući, u njemu se rađa domaćin, priređuje božićni ručak, šalje majku. u dućan na zadivljenje cele ulice, obasjava kuću idilom novog domaćina koji uzdiže iz prašine svefosi doma. No, fo nije piscu dovoljno. Na kraju, ruka mu se posvefila, eto sreće u nesreći, Mića nezgodno udara ražnjem, na: kome peče božićnjara, majku u oko — i probada gadni izrašlaj koji ju je godinama unakazivao. Presiravljeni sin ugleda majku obasjanu lepotom, nasmejanu, sa dva čista radosna oka.