Naša stvarnost

144 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

glumačka umefnosi se združuju, gluma naravno kao sugeslivno umelničko sreistvo da se na pozornici sivori i oživolvori bolja literatura.

G. Sima Pandurović dokumeniuje svoje refleksije o pozorišiu još i privrženošću današnje publike za filmske zvezde. Publika ide kako on misli u kino samo da bi videla igru Grete Garbo, Hari Bora, Elizabete Bergner itd. G. Pandurović previđa pri fom da je fa publika bila mnogo više zainieresovana i oduševljena u ruskim filmovima kao šlo su „Put u živo”, „Bura nad Azijom” ild. u kojima nije bilo nijednog poznatijeg filmskog glumačkog imena, i da ukoliko je neko filmsko delo sadržajnije, živolnije i islinihje u prikazu sfvarnosti u foliko je veća navala pubike u bioskopsku salu, bez obzira da li igra Greta Garbo, ili neka filmska glumačka ličnost koja se prvi put pojavljuje na filmskom plafnu. Naravno da se i na filmu lraži dobra režija, gluma i inscenacija, ali to nije jedina alraklivna snaga filma, niti se zbog tfoga samo ide uvek u kino.

Na kraju još jedna mala napomena na pisanje g. Pandurovića o fom predmelu. Onakva aluzija na „divni hrvafski jezik” kojim se komenlarišu filmovi kod nas deplasirana je kod književnika koji bi morao bili uzdignut iznad šovinisličke zaslepljenosti sredine. Onaj jezik kojim se služi filmska Irgovina kod nas je izopačen iskvaren hrvalski jezik, a to je morao imati na umu g. Pandurović koji je pesnik i koji je dužan da poznaje hrvaisku seosku i varošku liferafuru.

Velibor GLIGORIĆ VELIBOR GLIGORIĆ SE VRATIO BROŠURAMA

Još se sećamo vremena kada je Velibor Gligorić, kao usamljenik, svoja. mišljenja i svoje sudove izricao kroz brošure šio ih je sam izdavao. Kao književni počelnik, pre deselak godina, zamišljao sam Gligorića kao čoveka usamljenog na nekoj uzvišici, koji bezobzirno formuliše svoje ošfre i palelično jefke presude. Osim dosfa krafke saradnje u časopisima „Nova literafura” i „Složer”, Gligorić je godinama bio fakav aulsajder, svakako ne iz ftvrdoglavosti kako su mu fo pripisivali neprijatelji koji su ga kvalifikovali kao pam{letistu „pošlo po fo”. Posle fridesete Gligorić je imao manje razloga da se oseća usamljen, ali je osećao i lo da ireba svoj slav da prilagođava novim, jasnije izraženim polrebama. Posle kratkog. uređivanja književnog ugla u „Vremenu”, Gligorić je dobio široki publiciteh kao pozorišni i drušiveni hroničar „Politike”, odakle je, kao sa iribine, stekao veliku popularnost i uticaj. Nažalost, kao da je sa porastom popularnosti išlo izvesno popuštanje Gligorićevog krilfičarškkog suda, kao da mu je prevelika brzina i ekspedifivnost dnevne štampe smekfala, namefala mu klišeje. Konslafujući ovo iz dužnosti prema isfini, ne mislimo da fo znači dekadenciju Velibora Gligorića uopšte, i smaframo da on još može da stigne dalje no što je ranije bio.

Velibor Gligorić, možda najpoznafiji kriličar u Jugoslaviji, izgubio je svoju fribinu, svoj publicitet. Zato ima nečeg dirljivog, nečeg proleshnog, u lome šlo se ponova pojavljuje mala žufa, skromna knjižica sa imenom Velibora Gligorića. U knjižici „Iz književnog i umefničkog živola” Gligorić ne daje eseje dužeg daha, nego krifike napisane za dnevni publicitet. Ali opaža se u svim lim krifičkim osvrlfima mnogo naglašenija fežnja no ranije da ne izniče samo sudove o nedoslaicima i slabostima prikazanih pojava i dela,