Naša stvarnost

148 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

i nemačkoj, svakako je jedna od najkarakterističnijih pojava jedne epohe sufona. Povučen i olmeno svešten kao Mallarmć, iako bez donekle mistifikovane „uzvišenoslfi” Hoffmansiha-la, Rilke je govorio jednim dalekim jezikom, lek nagoveštenim, koji je ipak izražavao duboko ljudska osećanja. Sekretar velikog francuskog vajara Rodina, koji je i izvajao njegovu inferesaninu glavu sklopljenih očiju, on je dao francuskoj poeziji nekoliko pesama, uslrepfalih pisama i kritičkih napisa. Njegova poelska varka da je ,siromašivo veliki sjaj iznuhra” danas je već očitla varka, zabluda jedne velike ali usamljene' i pasivne duše. Karakteristično je da ga danas uglavnom slave u Francuskoj, a ponajmanje u Memačkoj. Tamo kao da je i ova sublimisana poezija nezgodna, kao da nije poželjan ni čisti poelski izraz „opšte-ljudskih” osećanja povodom smrti i živola.

Rilkeov domen, kao i Poe-ov i Baudelaire=ov, je smrf. Smrt koja povlači u svoj vrilog i sve šlo je živo. Kada govori o spoljnem svelu i o ljudima, Rilke ih opeva sa gledišta smrfli, koja ih, najzad, opravdava, ali je i opravdana njima. U jednom nedavno objavljenom pismu, Rilke izričito izjavljuje da u njegovoj ideji smrti nema ničeg hrišćanskog. On govori o svojoj „čisto zemaljskoj, duboko zemaljskoj svesti” kojom „lreba uvesli slvarč. ovde viđene i dodirmnule, u širi. krug, najširi od sviju. Ne u jedno nadzemaljsko carslvo čija senka zamračuje zemlju, već u sveopšle”. Jean Cassou kaže o njemu: „Jadni i sirofi Rilke! Od svih ljudi najpozvaniji da umre. ,A ipak je pristao da živi i da blagoslovi život, i u fome je upravo njegovo basnoslovno junaštvo. On se melanholično, zanosno, divio živolu”.

Kao što kaže A. Wurmser, nikad ne znamo neće li se naši unuci smejali pesničkom delu onih koje smo nazivali pesnicima. Onih kojima se mi nismo smejali, jer smo, izgleda, „tako osećali sve} i želeli da fako bude izražen. A Rilke je jedno vreme bio sama poezija. On je u nama oživljavao bespomoćnosi našeg delinjstva, a i sam kao da je celog svog života ostao dele. Deca ne vole da govore o mrivima. Čini im se da fo nije dobro. A možda veruju da mrivi njima pripadaju. Svaki od onih koji su poznavali Rilkea misli na njega kao deca na svoje mrive.”

Okvir Rilkeovih pesama bio je aristokratski, lakoreći feudalan. On je možda poslednji simbolista. Toliko dockan poslednji, foliko neumesno roman–ličar, da i samo njegovo delo stoji pod znamenjem smrti i fragične bezizlaznosti. Njegova zasluga kao čoveka je u iome šlo je dopustio da kroz njegovo „pogrebno preduzeće” probije osećajnost živog čoveka.

U jednom od svojih „pisama jednom pesniku”, koja će se ovih dana objaviti u Francuskoj, Rilke, između ostalog, piše: „Vi ste lako mladi, fako novi pred slvarima, da bih vas hleo moli, ukoliko fo umem, da budete sirpljivi pred svim onim šio nije rešeno u srcu. Trudife se da volite, samo vaša pilanja, svako od njih kao odaju koja bi vama bila zaivorena, kao knjigu napisanu na slranom jeziku. Ne fražite zasada odgovore koji vam se ne mogu dafi, jer ne biste mogli da ih sprovedete, da ih „živile”. A radi se upravo o lome da sve proživile. Proživljujtle zasada samo vaša pilanja... U jednoj jedinoj sivaralačkoj ideji oživljuje hiljadu zaboravljenih ljubavnih noći, koje sačinjavaju veličinu i uzvišenost fe ideje. Oni koji se spajaju u nizu noći, koji se grle... obavljaju ozbiljno delo. Oni prikupljaju nežnosi, ozbiljnost i snagu za pesmu onog pesnika koji će uslali i izgovoriti neizrecivu sreću, Svi oni