Naša stvarnost

20 NIKOLA VIRTA

Imafi je što više, prigrabiti je, obuhvatiti je rukama, ogradifi je sigurnom ogradom od nevaljalaca, odrešifi besne pse da je čuvaju, da rastrgnu one koji bi se drznuli da taknu nju, njegovu zemlju, njegovu snagu! ı

Bio je žudan, pohlepan za zemljom.

Često je obilazio parcele zemljišta svojih suseda i mislio, uzdišući pun zavisi:

„Da lepe li zemlje, šta bih ja sve od nje načinio ... Šla će ona ovim odrpancima? Sve šfo znaju fo je da skapavaju od gladi!”

Sa pohotom je mislio na ovu zemlju, kao što je u svojim mladim godinama mislio na svoju ženu, žeđao je da je oplodi kako bi mu ona izrodila moćna žita. Zagospodarili njome. Imati je samo za sebe, tu zemlju, gaziti je teškom nogom gospodara!

„Tek tada bih postao zaisla čovek. Mužici će me snishodljivo pozdravljati, poljski čuvari i mesne vlasti biće mi na usluzi!”

Pjolr Ivanovič sve ih je prezirao: mužike zato što su bili glupaci, a činovnike zbog njihove podmišljivosti. Voleo je da sluša Sergijeve priče, kad bi ovaj dolazio na osustvo. Sergije je donosio svome bralu zabranjene knjige i Pjotr ih je noću čitao, tuma– čeći na svoj način buntovničke shranice. Danju, u dnu vrta, dugo je pričao sa mornarom o caru; govorio je sebi da vlast freba predati snažnim ljudima, račundžijama kao šlo je on, Pjolr Ivanovič. Oni treba da upravljaju zemljom.

Ratovi su ga dovodili do besnila. Za vreme rusko-japanskog. rata prikrivao je čitave dve godine pijanicu Andrijana, svog šuraka, koji nije hteo da ide na klanicu. 1904 zlurado se smejao porazima carizma, a 1915 nije verovao u pobedu.

Pjolr Ivanovič radosno je dočekao Revcluciju.

U maju 1917, išao je u Tambov i vralio se sa crvenom frakom i mandatom rejonskog komesara u svom džepu. Pristupio je socijal-revolucionarnoj partiji koja mu se bila dopala.

— To je partija mužika, govorio je. Oni nas brane, nas mužike, koji znamo. da upravljamo svojim imanjima.

Posećivao je zborove. Naučio je da govori pred svetom i da sluša druge kad govore, da daje obećanja i zalim da ih se odriče. Ali ova javna delainost i javni poslovi nisu sprečavali Storoževa da misli na sebe i na svoje privalne stvari.

Na prvi glas o revoluciji Storožev je olišao vlastelinu susednog zamka, i pošto ga je čas zastrašivao a čas mu se ulagivao, ovaj mu je, na kraju, prodao dvadeset! hektara zemlje oko Labudovog jezera, po vrlo niskoj ceni.

To je zbilja bila srečna godina za Sloroževa. Raž i ovas su gusto rasli, ambari su mu bili prepuni žita. Krave su se lepo felile, junice rasle, pastuvi plemenife rase oplođavali su kobile, svinje se gojile. U jesen Pjofr Ivanovič bio je izabran u Konshlituanlu. On još jednom ode u Tambov, da mu pokrajinski komitet So-