Naša stvarnost

SAMOĆA 21

cijal-revolucionara da široko poverenje. U Tambovu je Slorožev sreo mnogo ljudi, pohvatao mnogo veza.

Vratio se u Dvorike sav podmlađen, imao je u džepu svoj ugovor o kupovini napravljen po svim pravilima, advokat Fedorov je u fo bio umešao prste, sve je bilo u najboljem redu.

Govorilo se, istina, o boljševicima, o nekom novom državnom udaru, ali Storožev nije u fo verovao, jer je ova godina za njega zaista bila srećna. Pjofr Ivanovič se sasvim bezbrižno šetao kroz selo, smešio se nekako važno, slezao ruke ljudima i nije drukčije započinjao razgovor nego sa: „Umeli bismo branili ruskog mužika”. Storožev je savelovao da se ne pljačkaju vlastelin= ski dvorci, i uštedeo je vlastfelinu iz Mukanova mnoge neprijatnosfi, izvukao je iz jedne teške situacije svoga slarog prijatelja Filipa, šumara, čiju su kuću mužici bleli da zapale, jer ih je ovaj gramzivi i svirepi čovek često dovodio u veoma fežak položaj.

U decembru Slorožev doznade za prolefersku revoluciju. U januaru je hteo da pođe za Pefrograd da zasedava u Konslituanti, ali se morao vrafifi u selo: boljševici su nasilno razjurili skupštinu.

U februaru započe priča: Sergej se vrali u selo, zafraži polovinu kuće sa nasfrešnicom i svoje ovce. Neka i odu ovce, fo nije važna stvar — ali mornar zavede u selu vlast beskućnika i bivših vojnika.

Pjotr Ivanovič se bio navikao da ovu kuću smafra poflpuno svojom, nije ni pomislio da obeležava ovce: kako sada da ih prepozna? Čuvao je u svom džepu mandat poslanika u Konstifuanfi i okružnog komesara i nije hteo toga da se odrekne i da preda vlast mornaru i njegovim prijateljima.

Kad je njegov brat počeo govorili o zemlji oko jezera, Pjolr Ivanovič je prasnuo: „Kako, pustifi ovu zemlju? Kome? Zbog čega?”

On opali melfak na Sergeja ali ga promaši...

Oduzeli su Stforoževu pola njegovih ovaca i fri konja, žifo iz njegovih ambara i njegovo oružje; pocepaše mu mandat. Dečaci iz porodice Vasjanjin su bili pobesneli: odbili su da rade. Lenka je bio jedini koji nije napustio Sforoževa: on je i dalje radio kod njega kao pre. On je bio ušao u ovu kuću sasvim mali, majka ga je dovela klanjajući se ponizno Sforoževu i moleći ga da se smiluje na njenu bedu, da uzme Lenku kod sebe.

Slorožev nikako nije voleo beskućnike iz „Ulice blesavih”" (fo je bilo ime ulice gde je živela seoska sirotinja), ali dečak mu se dopao: okrefan, živa pogleda, dečak koji sigurno ume da radi. Ne bez nećkanja, i pošto je pustio da ga mole, pristade.

Mali Lenkina zapali iri voštanice pred velikom crkvenom ikonom, moleći Boga da obaspe Pjohr Ivanoviča dobrima. Storožev se nije uslezao da deranu žestoko istegli uši zbog najma– nje greške, a kalkada je Lenka dobijao batine bez ikakve krivice kad je gazda bio rđavo raspoložen. Seoski dečaci su zadirkivali Lenku nazivajući ga „išopanko”, ali jednoga dana on izbi vilicu