Naša stvarnost

24 NIKOLA VIRTA

Glava ga je sve više bolela, bilo mu je čas sfrašno vruće, a čas vrlo hladno, misli su mu se brkale, on je bulaznio: nedaleko od šumareve kuće snaga ga izdade i on pade...

Došao je k sebi fri nedelje kasnije. Jedno žensko lice se naginjalo nad njim. Pjotr Ivanovič pokuša da se podigne, ali ga snažne ruke zadržaše u krevelu.

-— Lezi, lezi, govorila mu je nežno žena. Ne miči se!

Pjofr Ivanovič jedva uzdahnu, hteo je da govori ali mu svest ponovo polonu u sivu maglu. Povralio se fek osam dana kasnije. Bilo je fiho i svetlo oko njega. Pjofr Ivanovič se podiže i pogleda oko sebe. Ležao je u jednoj čistoj kući koja mu je bila poznala. Da, on prepozna ovu veliku sobu, likove svelaca na ikonama, visoke prozore i miris sveže jelove šume. Hvalajući se za svoj krevel, Storožev stavi nogu na zemlju, i naslanjajući se na stolice, pođe prema prozoru. Crnila se šuma iza plota, a s one sfrane jaruge klizili su mrki oblaci, ostavljajući pramenove na jelovim vrhovima. Polako, Pjotr Ivanovič se poče smešili: osećao se pofpuno sigurnim u ovoj kući.

Olkači sa zida malo ogledalo, upljuvano od muva, i vide svoje lice mršavo i žuto kao od voska, i svoju dugu bradu.

Vrata škripnuše i kroz njih uđe jedan krupan čovek sa crvenim licem, obučen u ovčiji kožuh.

— Diviš se sebi? Oživeo si, dakle, pošto se zanimaš ogledalom, reče čovek sa crvenim licem. On prsnu u snažan smeh i poče skidati svoj kožuh.

Pjotr Ivanovič se privuče krevelu, naslanjajući se na čoveka koga je zvao svojim kumom. Ovaj drugi provuče svojih pet prstiju kroz kosu podrezanu kao čelka, zaliza svoje ohole brke, sede na klupu pored stola i izvadi duvankesu.

— Eto, kume, kako se sretamo, reče, zavijajući cigaretu. Nisam verovao da ću le više živog videli, bio si se ufitiljio, Veoma ufitiljio, kume!

Čovek okvasi pljuvačkom kraj od cigar-papira, puneći ga duvanom što ga je držao na dlanu.

— Biću fi zahvalan do groba, reče mu polako Sforožev.

— Ne govorimo o fome! Čovek sa crvenim licem napravi rukom pokret kao da nešto diže. Mi se molimo istom Bogu, imamo istog gospodara. Spavaj lepo, kume, a ja ću ići da se nečega prihvafim, jer još nisam ručao. Spavaj, oporavi se.

Čovek iziđe. Pjofr Ivanovič povuče pokrivač, prevru se na slranu i zaspa. Čuo je kroz san kako se vrata olvaraju, ljudi hodaju kroz sobu, nešto poluglasno govore, prilaze k njemu, s vremena na vreme, da mu namesle pokrivač. U jednom frenufku on se probudi: neka polutama je obavijala kuću, kandilo je gorelo pred ikonom, jedna senka se micala na zidu. Pjofr Ivanovič podiže glavu i vide svoga kuma kako se moli. On ponovo zaspa. Ujufro jedna žena visoka stasa mu dodade čaj. Ovaj put prepoznade: fo je bila Mafrjona, šumareva žena.