Naša stvarnost

DOŠIJACI — PJESME AL BINAKA

San se razbio Ali Binaku kao oboreni krčag, i noći su postale fvrde i beskonačne. U gluhe ponoći i rano pred zoru sjedi on pred odžakom (u kojem po običaju svojih predaka sam loži vatru), razmišlja i broji brojanice — očešljana bijela brada rumeni se prema plamenu kao kosa metohiskih kukuruza. Sapće suvo lišće usana, Ššapuću brojanice... teška su vremeha nastala, irag hoće da se ulre plemenu Ali Binaka iz Metohije. Lako je bilo njegovim prefcima u njepovim godinama: oslave ralo i kosu i ostanu na kuli; lože vafru na odžaku velike sobe, upravljaju radom svojih sinova i bratonaca, mire kućne svađe, dočekuju muške goste, paze na mlade žene i klanjaju alahu. Ali šla da radi, šta da radi stari Ali Binak, šfa da govori muškarcima, kako da ostane na kuli... teška su vremena nastala, trap hoće da iskopaju njegovom plemenu...

PJESMA PRVA

Ja Ali Binak brojim svoje mukle brojanice

i sa zrnom svakim nižem ti o vrat nisku kamenja; ja Ali Binak

kunem ti sve do sjemena u ođivi!

Zašto mi, zašto mi ubi na krovu svetu ficu rodu?

Na mom odžaku klanjala je Alahu,

na mom odžaku ljubila je kljunove bijele

što kao pronik iz grudve zemlje probiju iz ljušture jajeta, sa mog odžaka širila je na moj dom svoje bijele grane, — ... i nikad krilom nije oborila jabuku sa grane,

i nikad kljunom nije probila crveno oko trešnje (da iscuri crvena zenicQ).

Saeta tical