Naša stvarnost

SELJACI SLIKAJU ŠELO

Hrvalski seljački pokret urodio je i na kulturnom polju zavidnim plodom. Zajedničko hfenje, ižraženo u pokretu, produbljuje iskonsku želju napaćenog čoveka da svoje slihijsko življenje zameni životom svesnim cilja.

Seljak se, eto, latio i umelnosti kao izražajnog sredstva svojih želja i protesta. Nije fo „seljačka umefnost” u uobičajenom smislu: Ovde seljak dubokom ozbiljnošću pristupa umefničkom oblikovanju svoje stvarnosti. Žuljevifim, nevičnim rukama, on slika živolf, lišen romanlike i idiličnosti, da bi kroz umetnost prikazao problem svoje sive, Imurne svakidašnjice.

Pet slikara hrvatskog sela izlažu u Francuskom klubu plodove svog rada. Mahom ne sasvim nepoznala imena, koja smo već sretali prilikom umefničkih izložbi („Zemlja” i „ULU”). U simpaličnoj zbirci „Zbornik hrvahskih seljaka” u izdanju „Selo govori” (1936) zastupljena su četvorica njih kao likovni umelnici, a dvojica se pojavljuju i na književnom planu.

Ono šlo su u Zborniku izrazili još u neuglađenim sfihovima i u neveštoj prozi — po sadržaju hrvaisko selo, — prikazuje ova izložba u vidu slika sivorenih nesigurnom kičicom i bojažljivim perom. Nesigurno i bojažljivo, sa usplahirenom ljubavlju, sa žarkom željom i gotovo potpunim nedosfalkom virtuoznosfi i ruline, slikaju oni živof i nedaće seoske sivarnosli. Dobra namera i težnja za istinom, oplimizam i pored razočarenja, urodili su željom koja se, uprkos mnogo slabijem umenju, probila do snažnog izražaja.

Sa ovih slika i crteža zapahnjuje nas sveži dah davno napušlenog zavičaja. To je vraćanje zemlji, izvoru, oslobođenje od spekulativne, lažne romantike i arlističkih izleta u apslrakciju „izama”. To je vraćanje primifivnom počefku, u nameri da se bez umefničkih konvencionalnosti i arlstfičkog balasta izrazi istina. Mahom još oplerećeno luđim infelektualizmom, ipak je ovo slvaranje već u znaku oslobođenja. Zbačeno je, doduše, ruho tuđeg uticaja, ali još uvek srećemo njegove neosporne iragove. Zasad je još snažna volja jača od skromnih fehničkih mogućnosti.

Snaga ljudske povezanosti, koja izbija iz ovih slika, ne potiče od lepole oblika, a ponajmanje od virtuoznosfi slikarske fehnike. Ta snaga izrasta iz rečitog, ubedljivog sadržaja koji proživljujemo. Nije fu oblikovan samo ljupki vid pejsaža i ruha, nego ona prisnost, ona tesna povezanost čoveka s čovekom, čoveka s živolinjom i prirodom. Pofresni doživljaj juriša snažnim poletom na bedem nedovoljnog fehničkog umenja i nedoslalka virtuoznosli, i probija se do istine prikazanog zbivanja.