Naša stvarnost

150 S. RAŠIĆ

Ovim umehnicima nije cilj samo slikanje. Oni hoće da vide, da izraze doživljaj, ma i primifivnim sredstvima. Atmosfera nesentimentalne čovečnosli poiresa proslotom umetničkog jezika. Primitivnim slikarskim sredstvima, daleko od maniriranosli i akademskog estelizma, izražena je jasno, nedvosmisleno, gola, nešminkana islina. Gotovo nas obuzima neka fiha svečana prisnost koja izbija iz ovih umelničkih ispovesti, netaknufih skoro nikakvom fradicijom. Tu je samo doživljaj; neiskićeni, autenfični doživljaj. Svakidašnjica i njene tegobe su elementi koji, prožeti saznanjem i žarkim poletom, traže izraza za duboko proživljenu realnost.

Možda nije opravdano slaviti pod lupu iste kritike kolektivno hlenje i različite izražajne mogućnoslfi ove petorice. Generalić sa svojom femperom na slaklu, koji je materijal prilično savladao, drukčiji je od ostalih; drukčiji, doduše, ali na štetu svoje umelničke individualnosti. Dok ostali u iskrenom naslojanju a s nesigurnom lehnikom fraže svoj osobeni izraz za zajednički doživljaj, Generalić gleda sivari kroz prizmu neauleniične, njemu fuđe spekulacije. Njegovi prijašelji još naporno fraže izraz, oblik. Generalić kao da |je zadovoljan sa „naučenim”. Generalić ne traži nove puleve. On liči na onog Wagnera u Goeflhe=ovom Fauslu, koji je srećan kad može da prisvoji nešto od učiteljevog znanja. On je u dobrom, ali više u rđavom značenju reči, Hegedušićev dvojnik.

Ne želimo ovde da ulazimo u poređivanje. Ali moramo istaći da on ne samo šlo stvara pod uticajem Heqedučžića, nego prosto slika po Hegedušiću. Nije nam namera ni da donesemo konačan sud o Generaliću, no sledeće izložbe pokazaće koliko je sposoban da pronalazi sopstvene puleve. S esteiskog gledišta možća bi njeqova dekorafivna stakla mogla da ushite i kakvog „Schčngeista”: one plemenile smeđe i zelene boje, teške pa čak i likujući snažne, proitkane žarkom crvenom i narandžastom, ono resko, često smelo zeleno, prigušeno fupom, fužno ljubičastom bojom, to je raskošna simfonija boja sa izvrsnim dekorativnim efektom. Njegove pozadine i srednje partije deluju po kafkad zadivljujuči crtežom, kompozicijom i perspektivnim dejslvom boja, koje, međutim, u preteranom iraženju efekta katkad čak i dodiruju qgranice sladunjavog. To bogaisivo boja u suprotnosti je s figurama u prvom planu, koje, još slabo crtane, polsećaju ne toliko na primitivizam, za koji je Generalić isuviše spekulativan, koliko na diletantizam. Mistična lepota njegovih jarkih boja, koja njegovim slikama daje neku sutonsku svečanost, prigušuje u velikoj meri ulisak jezive stvarnosti. Njegove boje često zaogrću le bagalic i prosjake purpurnim ruhom. Slikar u Generaliću se zanosno služi žarkom paletom. Kao da je u opreci s onim crtačem u njemu, koji fanafično fraži istinu, postavio je sebi pomalo čudan cilj: da jezivu bedu prekrije baršunom i svilom. Njegov čovek je paćenik u šarenom ruhu praznične svečanosti. Zasad Generalić kao da nalazi izraza samo u čisto slikarskom efektu pomoću lepog kolorita.

Njegov učitelj Hegedušić oslaje uprkos svojim velikim uzo-