Naša stvarnost

MUZIČKI REALIZAM 155

No razcvoj operskog oblika uticaće tokom XVII veka veoma vidno na usavršavanje insfrumenfalne fehnike, koja će omogućifi' razvoj samosfalnih instrumentalnih formi, čija posledica je, kao što je poznalo sjajna inshrumenfalna polifonija visokog Baroka. Reakciju na lu instrumentalnu polifoniju pretstavlja Glukova reforma opere čiji moliv je pevana reč koja ovoga pula ima da brani drušiveni prestiž feudalizma, sve većma ugroženog od slrane građansiva iako se oslanja na gesla enciklopedista o povralku prirodi). Ali dok Gluk reformiše 1. zv. ozbiljnu operu da bi je suproistavio građanstvu, ono u samom krilu stare, stvara novu, izrazito homoionu operu „bufo”, čija će pevana reč svojom kriličkom ošfricom zadati mnogo jada uzdrmanom feudalizmu*). Tako nasiaje slavna

srpski prevod). Međuflim, da povralak reči nije bio mohivisan samo ležnjom za pojačavanjem pesnikovog izraza -— dokazuje činjenica da je klasična legenda o Orfeju preinačena i prilagođena pofrebama istoriskog frenufka: „samo se mora žalili — fuži se Dr. K. Nef (op. cit.} — šio se radnja hbrećno završava i šlo je silom preinačena klasična legenda o Orfeju. — Jer pošto je frebalo da se komad izvodi prilikom kneževskog venčanja, nije smeo fragično da se završi. Tako najstarija opera daje maha opasnim proizvoljnostima, a polonje doba je fe slobode nažalost i suviše iskoristilo”.

3) „Čisto muzički doprinos Gluckov bio je neosporno manji od njeqovog dramskog doprinosa . . . Sušfina Gluckove reforme za koju zasluge imaju u prvom redu njegovi libreiisti, pre svega Calzabigi, je povralak u prošlost. Opera nanovo ima da poslane ono šio su od nje očekivali njeni osnivači, fj. drama. Ovaj njen karakter freba da se manifestuje pufem teksta”... (G. Cernušak: „Dejepis hudby”", |. sfr. 16-17. Brno 1930). „Razumni ljudi su već davno uvideli nedostalke Napuljske opere, koji su se saslojali ne samo u njenom gajenju virluoznosli neprirodnosfi kasfrafa, nego i u šarenilu radmje, sa preobiljem ljubavnih intriga. Nedostatci su mnogo napadani i ismejavani. Već početkom dvadeselih godina objavio je BenedelHo Marcello svoju zajedljivu saliru „li featro alla moda”. Načela slična onima koja je kasnije Gluck usvojio, poslavio je grof AlgaroHi u svom „Saggio sopra opera in musica”, objavljenom 1755 (izišlo kao „Essai sur fopćra" 1757 u Francuskom „Mercur”-u). — Dr Karl Nef: Moral u istoriji muzike, str. 214.

#) „Opera buffa crpe građu iz narodnog živofa . . . Redovno ima safiričnu Jendencu koja je upravljena profiv raznih nezdravih pojava ondašnjeg napuljskog živola ... Uskoro posle Pergolesia počinje buffa građom Ddla prafi opšte ideje vremena, napada na svešleničke šarlafane . . . U Francuskoj — gde ona (nazvana „o. comique”) nastaje iz vaudeville-a srećemo česlo „salirične popevke koje reagiraju na tekuće savremene dogadaje — na koje nailazimo još u XVI veku. Njihove melodije bile su sasvim jednostavne, imale su karakfer igre i služile su upravo i pre svega fome da se fekst što lakše zapamil — jer on je bio ono glavno”. (G. Černušak: „Dejepis hudby" Ili deo, sir. 215.) — „Drugi izvor bile su improvizirane igre Maijanskih kraljevskih komedijaša izv. „Comediens ifaliens du rois”, koji su zadržali svoj bujno šaljivi, salirični i porodični karakter i onda, kad su prešli sa ifalijanskog na francuski i od improvizacije — izrađenom fekslu. Njihova