Naša stvarnost

156 DR. VOJISLAV VUČKOVIĆ

„'Drajgrošenoper” od Krisliana Pepuša i Džona Geia, delo koje je prevazišlo svoje vreme da bi doživelo reinkarnaciju u istoimenoj drami savremenog pesnika Bertholda Brehta. Sve do u naše dane tako se u muzičkom izražajnom jeziku ocrtavaju dve osnovne karakterizacije: polifonija i homofonija (monodija). |

Polifonija nastaje u razdobljima prosperiteta. Onda kada je drušivenom sloju, čiji je ona izraz, dopušino da se koristi preimućstvima svoga nadmoćnog položaja. U fazama razgranjavanja i naglog usavršavanja proizvodnih sredstava. Onda kad na temeljima živofnog blagostanja počinju da se uobličavaju kulturne potrebe doličnog društvenog sloja. To jest u doba opšleg uspona nauke, umelnosti i svih ostalih kullurnih sekiora. Polilonija je uzmak pred problemima sivarnosti, pred problemima društva. Ona je u borbi, neutralisanje te borbe, njeno spiritualiziranje. Polifonija je negacija sadržaja, svakog političkog i društvenog programa umelnosti, iako kao takva sadržaj i program.

Homolonija je proizvod nemirnih vremena. Ona naslaje u elapama prelaza. Onda kad se društveni odnosi počinju zaoštfravali. U frenutcima kada se interes drušiva skreće sa problema svemira, nauke i čoveka u apstraklnom smislu, na probleme čoveka u drušivu, f.j. na probleme drušiva. Homolfonija nije uzmak već prihvatanje problema stvarnoslti*). Ona nije neufralisanje već aktiviziranje borbe. Homofonija je izraz pofrebe za društvenom sadržajnošću muzike, za programom društvenim pa čak i političkim.

Iz toga proizilazi da se razvoj muzike kretao u istoriji po liniji neprekidnog poslavljanja i rešavanja suprofnosli između unušarnje zakonitosti razvoja muzičke forme i društvenih zadataka koje je muzičkoj umefnosli uliskivalo odgovarajuće drušivo, suproinosti između muzike i leksta koja se u samoj izražajnoj tehnici ispoljavala kao suprofnost između polifonije i homofonije. Razume se da ovu suprofnost ne freba shvaliti bukvalno jer se polifonija i homofonija ne isključuju niti se pojavljuju u „čistoj” formi.

Iz foga tako islo ne freba zaključiti da se polifonija sa drušivenom femalfikom i homofonija bez nje ne mogu zamislifi. Ali svakako je taj slučaj daleko ređi od obrnutog.

Sa tačke gledišta muzičke istorije jasno je da je romanfičarskim orijenfacijama u muzici odgovarala polifonija a realističkim homofonija. Pri fome, naravno ne freba romanličarske orijentacije ograničiti na „romanlizam” kao sasvim određen istorisko-umel-

muzička sirana preuzimala je kako omiljene vodvilje, fako i melodije Lully-a, Gamerfa i dr. A kada se satirična fendenca ovih igara oštro dotakla dvo:skog živola, bili su italijanski komedijaši ofpušteni". (op. cit.).

5) Po sebi se razume da „homofonija” ovde nije uzeta u apsfraklnom smislu, ij. nezavisno od društvene problemalike koja je oplođava, već naproliv ka refleks fežnji ka njoj. Za bliže određivanje razlike između „apsoluine” i „društveno primenjene” muzike neka posluži članak: „Idealizam i maferijalizam u muzici”. „Maša sfvarnosi" br 5—6, Beograd 1937.