Naša stvarnost

158 DR. VOJISLAV VUČKOVIĆ

se u daljini prolama hor nove gomile koja peva o famnoj, nesrećnoj sili, o groznoj sili dalekih i zaboravljenih miliona_ ljudi

koji traže utehu ... | scena se naslavlja fučom katoličkih svešlenika koje je tuda slučajno naveo puf a koji agituju za Samozvanca kao i Varlaam i Misail . . . Narod odlazi sa Samozvancem, scena se

prazni, ostaje samo „bezazleni sa svojim dirljivim i feškim plačem: „Tecite suze muke! Plači, plači, dušo pravoslavna! Neprijatelj će doći a sa njim pomrčina, crna neprobojna! Teško Rusiji! Plači, plači, narode ruski! Narode gladni!”

Kroz tu scenu čelvrtog čina „Borisa Godunova”, dolazi prvi put u umelničkoj muzici narod do reči. On nije prikazan, kao u drugim delima — kao egzolični kuriozum sa živopisnim šarolikim kostimima i bazarski idealizovanim, očuvanim licima, umiljafim pesmama i razdraganim igrama. Nije ovde ni u supro? nom smislu idailzovan kao oličenje čednosti, plemenitosti i paćeničkog samopregora. On je dat u slici „u kojoj se strahovito slivaju svirepa i pravedna mržnja i divlji inat”. Iz njega govore njegovi nekultivisani instinkfi, njegov slepi, neosvešćen revolt koji je dopušlao raznim Samozvancima da ga zloupofjrebljuju kao oruđe svoje prljave i slavohlepne borbe.

Tu je Musorgski pravi realist i prvi među kompozitorima koji je to bio svesno. On je ne manje realisf kad slika pritvoricu i intriganta Šujskog, jezuitu Rangonia ili superiornog ali mračnog i hagičnog Borisa sa čitavom njegovom psihološkom problemalikom i patološkim koniliktima zločina i težnje ka plemenitom iskupljenju okrulne nadvlade nad ljudima. On je realish i onda kad sam piše Tekstove svojih pesama“). Musorgski fraži islinu i onda kad komponuje „Seljakovu uspavanku”, prema Nekrasovu, „Pesme i igre smrti” prema Goleniščev-Kuluzovu itd.

Ali realizam Musorgskoga nije klasični građanski realizam koji se statički ophodio sa spoljnim svetom govoreći: Život je dobar! (Lunačarski)*) To nije ni malograđanski „negatorski realizam”

7) Polresna u svojoj realističkoj ubedljivosti je njegova poema o siročelu: „Dobri Gospodine! Milost! Milost prema siročelu bez ognjišla! za siroče koje nema pribežišfa! Dobri gospodine! Ohl Tako mi je hladno, fako sam gladan! A ako se pouzdam u ljude, šla će mi oni dali? Ah da! Dobri ljudi! Oni su mi povralili glad udarom pesnica!... Treba li umreti od gladi? Treba li umreti od zime? Dobri gospodine, kažile? Nadam se samo u Vas! Ah! On odlazi i ne čuje me!”

5) Slfaličnost klasičnog građanskog realizma i delanja njegovih pretslavnika Lunačarski vidi u njihovom neshvalanju unufarnjih dinamičkih snaga društvene evolucije. Ali iu stafičnost ne pripisuje njihovoj tehnici i užem meiodološkom poslupku. U fome smislu je Engles kod Balzaka (a Lukacz kod Tolstoja) ofkrio više dijalektike nego kod mnogih modernijih naprednih pi-