Naša stvarnost

RUO

MUZIČKI REALIZAM 157

nički smer, nili pak realističke na „realizam”. Kriterijum koji ovde: odlučuje je sivarnost. Jer, kako kaže Lunačarski „čim su kombinovani elementi koji nisu uzeli iz slvarnosli, ne odgovaraju stvarnosti. — srećemo se sa, činiocima romanflizma”. Pod romantizmom u. širem smislu freba razumeli sve ono šlo nije realizam.

Muzički realizam u užem smislu datira od pojave Modesla. Petrovića Musorgskog, autora „Borisa Godunova”). U idejnom po> gledu Musorgski je realista i taj svoj realizam najjasnije formuliše u poznalom pismu Slasovu: „Umelnosf nije cilj već srelhshvo da se sa ljudima dođe u kontakt. Istina, makar kako gorka, smelosi, iskrena reč upućena ljudima — fo je moj cilj, koji se bojim da nes promašim. Tako se osećam i fako ću činiti. Dužnost je umeinika dla i najtanje niti čovekove prirode i ljudskih masa pronađe, ispita. i njima zavlada. U masi kao i u posebnoj ličnosti ima još mnogo nelaknufog, neispitanog i dragocenog. Zapazifi to i proučiti sušti-. nu foga fe hraniti čovečanstvo jednom zdravom, još neokušanom hranom — lo je moja umelnost i moja ideja”. (Cilirano u članku Lunačarskoga o „Borisu Godunovu”). Na drugom mesfu on oškriva kriličku slranu svog realizma rečima: „Umelnička realizacija čiste lepole, viđene u maleriji, je velika delinjarija, to je infanfilna koncepcija umefnosli”. (Cilirano u sludiji Marije Olenjine Dalhem: „Realizam Musorgskoga' .)

U skladu sa fim shavalnjem Musorgski je oslvario svog „Borisa Godunova” koji se u mnogome razlikuje od isloimenog Puškinovog dela. Musorgski je u „prvi plan stavio narod, log pravog junaka drame. On ga je u prvom redu prikazao kao nesvesnu i slepu žrivu ulicaja vlasli i intriga dvora, ali vlasti koja se manilesiuje sa svom olicijelnom pompom, u ravnoleži svoje dvostruke moći vremenske i duhovne”. (M. O. D.: „Reali zam Musorgskoga”). Težište drame je prva scena čelivrioga čina: „U nekom šumskom klancu pobunjena masa seljaka sveli se bojaru Hruščovu. Pojavljuje se „bezazleni” u gvozdenom kalpaku i sa verigama. Dečaci se skoro istom svirepošću bacaju na nevinoga. A bezazleni seda na kamen, njiše se i peva lužnu pesmi „mesec sija a mačak cvili”. Nailaze skitnice kaluđeri Misail i Varlaam i na kraju njihove licemerne i provokatorske pesme odjedncm

65 Nije nimalo redak slučaj da se međ saslvaraoce muzičkog realizma. ubraja pored Musorgskoga Leoš Janaček. Oni koji to čine oslanjaju se u

. prvom redu na Janačekov melodisko-deklamacioni princip izgradnje muzičke

fraze. Mi ne osporavamo vezu između jezika muzičkog realizma i forma!nih stvaralačkih principa Janačeka — ali stojimo na stanovišlu da i principi nisu uslovljeni realističkim stavom umelinika prema drušivu, da Janaček ne ide za problemima drušivene slvarnosli, da se realisftičkom društvenom šemafikom: njegova načela ne preislavljaju jedinsivo koje bi opravdalo naziv „muzičkog realizma”. Oluda ne ulazimo u analizu Janačekovog dela kao ni dela ma. kog drugog muzičkog sivaraoca sem Musorgskoga kod koga fo jedinstvo nalazimo u najčislijoj formi.