Naša stvarnost

SLUČAJ SVETISLAVA STEFANOVIĆA 173

ispravnijeg i pošlenijeg, rada koji mu u očima neobavešlenih daje izvestan aulorilet da svoje današnje laži sigurnije prolura za logičke posledice nekadašnjih svojih ispravnijih shvatanja. On za nas oslaje pisac koji je slavio svoje sve pompeznije, baroknije, citaflima svakojake vrste nabijeno pero u službu anlidemokrakskih, rasističkih i folalitarnih pseudoideja, pisac koji je, nasuprot najočiglednije i najokrufnije slvarnosli, mogao sasvim mirno da piše, naprimer, sledeće redove:

„U tom saznanju duhovnih vrednosti, u naglašavanju duhovnih sila vodilja svojih pokreta, i Duče i Firer daleko su iznad ostalih političara i državnika u današnjoj feškoj krizi Evrope i čovečansiva. (Valjda je želeo reći: U današnjoj Evropi i u čovečansivu koji se nalaze u feškoj krizi.) Uzalud ću fražili kod bilo kojih od fih poliličara i državnika jednu reč, jedno ubeđenje, jednu ideju kao onu, izraženu u rečima Dučea: Vlast i moć nije samo izraz ferilorijalni ili vojnički ili frgovački, nego duhovni i moralni. Može se zamisliti jedan narod koji posredno ili neposredno vodi druge narode, bez polrebe da osvoji i jedan jedini kvadrafni kilometar teritorije”.

Nije polreban nikakav komenfar ovim rečima G. Slefanovića. Slvarnost, naša današnja sivarnost, najbolje komenfariše ove „isline” G. Sfefanovića, čija svaka reč ima potpuno obrnut dokaz u stvarnosfi.

Mi nećemo ulazili u detalje, ali iz poređenja njegove ličnosli od pre nekoliko godina, i njegovog danas sivarnog lika, „druga” iz Ljolićeve Oladžbine, najbolje se može videti koliko je daleko zabasao G. Slefanović i kakve je smrlonosne skokove počinio. Neka i sam G. Stefanović o tome prosudi. Neka u svojoj glavi pokuša da napravi poređenje između proslave koju je sebi priredio ovih dana i eveniualne proslave koju je mogao da ima pre čeliri i više godina, uzimajući za bazu svoje čelrdesetogo-= dišnjice datum svoje prve pesme, pa će i sam uvideli kakav je jaz svojim poslednjim podvizima iskopao ne samo između sebe i nas koji smo uvek činili izvesne zamerke njegovom radu, već i između sebe i svih onih koji su mu bili bliski i koji su mu uvek verovali. Jer sigurno je da bi se pre čeliri godine, a i danas, da je ostalo na istoj živolnoj liniji, našao veliki broj naših i starijih i mlađih javnih radnika koji bi našli načina da oko njegove ličnosli, oko jubileja pesnika „Sna Mandušića Vuka”, prevodioca Hamleta, prijalelja Ajnšlajna, prelsednika Pen-kluba, koji je znao da se snađe u vreme najžešće borbe u Pen-klubu za vreme Dubrovačkog kongresa i da brani slobodu čoveka i slobodu sivaranja, fopliju intelektualnu almosferu, i ne bi se kao danas širila ova jeziva i samrina hladnoća oko njegovog imena, šlo mu u isto vreme može najbolje da pokaže šla o njemu misle svi njegovi nekadašnji prijatelji, saradnici i poštovaoci, šta o njemu misle svi oni koji imaju morala i razuma. Porazno je za njega da je najveći broj naših javnih radnika odbio da učesfvuje u njegovoj pro-