Naša stvarnost

174 DUŠAN MATIĆ

slavi, a i sš-m G. Vladeta Popović, koji se fu našao po svojoj dužnosli anglofila, nije se usudio da digne glavu sa predmela svoje siručnosli, i plašio se da baci jedan opšti pogled na ovaj skrhan život.

G. Stefanović koji voli da igra progonjenog, neka ne misli da se ovde hoće neko da okomi na njega, na „borca” koji zna da proliv svih ima pravo, na „pionira” koji zna da uprkos svih izražava „sušlu isfinu”, na novog Galileja. G. Slefanović ni u kom slučaju nije ni progonjen, ni borac, ni pionir, ni novi Galilej. U svakom slučaju freba da zna da mi ovde ne izražavamo jedno izuzefno lično mišljenje. Već dugo vremena frebalo je govorili o njegovom slučaju. Ali neki stid obuzima čoveka kad ireba da kopa po sumornom i prljavom fragu nekoga, koji vam je, naprimer, u vašoj mladosti svojim rečima služio da izrazite prve sluinje svoje misli i pružio prve naglaske onom šlo je još u vama bilo nearfikulisano i nemušto. Neko ko je za vas poslojao kao slisak ruke ili prijateljski razgovor. Čak i onda kad čovek zna da kamen nepoverenja mora nosili uvek spremljen za svakog. Ako 'najzad govorimo o g. Slefanoviću, fo je samo zalo šlo on još uvek ne preslaje da govori, samo zalo što bestidno nastavlja da krivotvori, da „auforizovan” prevod Korporafivne države maskira neaulorizovanim prevodom Šekspirove Bure, šfo jedan nekulturan posao pokriva jednim kulfurnim, da bi prvi profurio za drugi. Kad smo već kod prevođenja, mi bismo hleli da kažemo G. Sfefanoviću da je, pored ostalog, doživeo i žalosnu slavu da je famoznoj ilalijanskjooj poslovici „Tradutfore fradifore” dao jedno novo značenje: prevodili ne znači samo izdafi prevedenog aulora (u slučaju njegovog prevoda MKorporafivne države, fo nam je baš sasvim svejedno), već prevodili znači izneverili samog sebe i ne samo jezik svog naroda.

Dešava se nekim piscima da završe onako kako je završio neki imaginarni junak u njihovim delima. G. Sfefanoviću desilo se da jedan svoj naslov, jednu svoju pesničku sliku pretvori, svojim najnovijim postupcima u svoju živofnu slivarnosi. Zbilja, čoveku koji mora da se bavi živolom i radom G. Stefanovića za ovih nekoliko poslednjih godina, čini se da se kreće u jednom svelu koji je ne samo kao neki infemo već pravi živi pakao, koji „zli volšebnici”, opet po rečima jednog njegovog današnjeg samišljenika, „zli volšebnici” topova i barufa, pripremaju narodima. G. Slefanović danas je samo jedan od horista „zlih volšebnika” današnjice.

Dušan MATIĆ