Naša stvarnost

IZLOŽBA SARAJEVSKIH UMETNIKA 195

IZLOŽBA SARAJEVSKIH LIKOVNIH UMETNIKA

Nije malo zadovoljsivo, kada može da se konstatuje da provincija ni u čemu ne zaoslaje za velikim cenfrima u pravom sivaralačkom naporu na polju likovno-umelničke delainosli. Sarajevski likovni umefnici ne samo šfo su nam pružili dokaze svoga savremenog umelničkog sivaranja, već šio je još značajnije, pokazali su nam da avangardna siremljenja igraju i kod njih presudnu ulogu.

Moramo odmah reći da značaj ove izložbe leži u mladalačkoj prinovi, u kojoj najmlađa generacija isliče u prvom redu baš onaj umeHinički stav, koji se danas smafra za jedino pravilno rešenje problema umetfnosli. Od specijalnog je značenja na ovoj izložbi gotovo zrelo umefničko posmafranje sivarnosti kod najmlađih, koji su se odmah upustili u sistematsko izgrađivanje svoje ličnosti i čitavog stava, koji za njih freba da preistavlja nerazrešivi lanac logičnih nastojanja.

Za razliku od prethodne generacije, koja je fakav stav plaćala dugim rasprama, borbom, koja, uostalom, i njima preistoji, i donekle neprodukfivnošću, oni su u dalekom boljem položaju. Baš zato, utoliko su inferesaninije ove prve manifestacije jedne generacije koju poznajemo, i osefljivi smo za opasnosti koje bi mogle da omelaju njihov razvoj.

lako u svojoj celini ova izložba pruža dosta prosečnih umelničkih doprinosa, pa i dosta slabih, u svestranom svom značenju, ona je ipak nesumnjiva dobit za naš likovno-umehnički živo.

Najviše preistavljeni među izlagačima je jedan od najslarijih slikara, Roman Pelrović. On je prožet blagim humanističkim osećanjem, i ostaje nerazrešivo privezan za fakav čovečanski karakler čilave svoje delalnosti. Humanističko gledanje izbija iz većine njegovih kompozicija. U fom smislu, za nas je najrečitiji u svome ulju „Separe”. U velikom platnu „Poslije kupanja”, sličnim tehničkim postupkom, postiže suproflan ufisak. U povećem plafnu starijeg porekla „Djeca ulice”, nije rešio ono šio bi slika frebalo da preistavlja, ali je zalo fu najpofipunije izrazio sušlinu svog čitavog slava. Veliko ulje „Mesara”, uprkos nekih boljih kolorističkih detalja, puno je suprofnih kvaliteta, a sadržajem oslavlja neodređen ulisak. Labilan u slikarskom osećanju materije, bolje se snalazi u akvarelima, fe se po svemu vidi da i u njima podleže svom prisnijem akvarelskom postupku.

I kao slikar i kao čovek Roman Pefrović ima dovoljno vremena da ubedljivije izgradi svoj stav i tako odigra svoju ulogu u umefničkom živofu sredine u kojoj živi.

Od Branka Šofre, moramo priznati, očekivali smo bogatije učešće, odnosno određeniji odnos prema pozivu kome se posvelio. Treba žaliti što nije izložio crfeže, jer znamo da za crlež ima mnogo smisla. Njegova su ulja pejsaži hercegovačkog krša, iz kraja u kome sada živi. Ako uspe da bar privremeno dospe do slikarskih centara i, da se pouči na primerima savremenih slikarskih vrednosti, mislimo, da bi zrelije mogao da dočara umehfničku viziju realnog hercegovačkog predela. Najbolje i svesfrano najpoipunije svedočansivo njegovih slikarskih sposobnosfi nesumnjivo je pejsaž „Zembiljeva ulica”.

Sumereker Sigo, možda je slikar konačno izgrađene fizionomije. Po svome umehfničkom zanafu on je najsolidniji među izlagačima. Bilo bi veoma korisno kada bi se sarajevski umefnici umeli da zagreju za fakvu solidnost

* 13*