Naša stvarnost

198 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

Sivarnost Bosne i Hercegovine, nije ganula Milana Šantića i on je naziva „lakozvanom krizom i nemašlinom”.

Pa ko je onda kulturni naslednik generacije Alekse Šantića Shvatanje Milana Šaniića ili poštenih sinova Hercegovine, čiji je preistavnik na Gaćinovićevoj akademiji (kmeiski sin iz Falnice) ovako ocrtao „takozvanu krizu i nemašlinu”:

Naša sela i naše kasabe grcaju u bedi i neznanju, naše palanke pune su nezaposlene omladine, zanailija bez posla i propalih malih trgovaca . . .

Takvo je Šanlićevo pošlenje. O izvini, Alekso Šantiću, ne „Šanlićevo poštenje”, već poštenje Milana Šantića, jer se fi nisi pofsmevao jadnoj Soji NMilijević iz sela Rabine zalo šlo ne zna vodu da pije iz čaše, fi nisi hvalio hodže i njihovo nadrilekarsivo i govorio da tako ireba da bude, fi nisi bio zaltucan, verovao u sudbinu i pisao: „Onda je sreća šlo laj čovek nema goiovo nikakvih zahteva i što je pribegao jednoj sjajnoj fašalističnoj filozofiji”, Hi nisi govorio: „Il ljudi s jednim čudnim mirom nose svoj leref, nikoga ni za šla ne krive, povinjavaju se sudbini koja je šako zapisala”, fi si verovao u bolju i srećniju budućnost kmeta Bosne i Hercegovine, a nisi kao, nažalost, ivoj jadni sinovac govorio: „A raja živolari, poluca se i pišti za korom hleba, jer njena sudbina je uvek ista, ona se ne menja nikada”, fi si s pravom pevao:

„O, klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poširapani, Ko mi te štedi, ko li mi fe brani Od gladnih fica, moja muko ivrda?...”

A kmeltovski sinovi pokazali su da se znaju odbraniti i da znaju ustati protiv „gladnih lica”, pa makar one, nažalost, nosile i fvoje ime. . D.

ANDRE MALRAUX I NIEGOV POSLEDNJI ROMAN NADA (LEspoir — Gallimard, 1937)

Andre Malro (Andre Malraux) pripada grupi mladih francuskih književnika, onih koji su tek prešli četrdeseilu godinu. Dosada je napisao četiri veEka romana: Les conqućranfs, La condition humaine, Le temps du mćepris i Lespoir, koji je izišao u. decembru prošle godine. U prva dva romana prikazao je ljude sa Dalekog istoka i njihovu borbu, ireći je roman o Nemačkoj, „o živolu onih ljudi koji se, bezimeni, bore za slobodu”. Poslednji je roman o Španiji.

O Malraux-ovom živolu, a naročilo o početku njegovog književnog rada, ne zna se mnogo. On se odmah posle rata nalazi među najmlađim piscima koji se okupljaju oko mnogobrojnih dekadeninih „modernisličkih časopisa kao što su „Aclion”, „Lifferafure” ild. Poznata su njegova pisma „La fenfation de IOccident". Svi fi mladi pisci traže svoj pul, njihovo je glavno obeležje anarhizam, bežanje od stvarnosli, negafivan stav prema svim lakozvanim pozilivnim vrednostima života.

U Kinu Malraux dolazi sa svim svojim iluzijama. Iz nje se vraća, posle nekoliko godina, preobražen. Borba kineskog naroda za svoju slobodu, borba u kojoj život i smrt dobijaju novo značenje, pretvorila je ovog umornog pesimislu u borca za slobodu svih naroda, u borca za slobodu svog naroda.