Naša stvarnost

KAREL ČAPEKO „BELOJ BOLESTI” 197

•

Plakao sam godinama. Od mržnje i bola suze su presahle najzad ko izvor pod pješčanim usovom...

peva pesnik o svom delinjstvu. Pa ipak, on je kao odrastao čovek zaplakao, zaplakao u najlepšem vidu u kome čovek može da zaplače: sa španskim

borcima za slobodu, zbog osećanja da su radnici iz drugih zemalja uz njih:

čak i onda kada su prividno prolivu njih. To je ponosni plač onih iz čijeg oka

pred firaninom neće... cvijet suze poleći, bo! se razgara u nama ko ugalj crni u peći, Španija neće živjeti na koljenima umrijećemo slojeći!

Nije mi namera da poeziju Radovana Zogovića isličem iznad još ne

uvek poipuno ispoljenog slvaranja njegovih drugova. Hlieo sam s radošću

da konslalujem faj svesni, naporni razvitak, ie rezuliafe učenja, saznanja, ljudske oselljivosti i onih subjeklivnih elemenala iz čijeg dodira sa sivarnošću niče fa čudna biljka koja se zove fialenal, da bi rasla, da bi se borila,

a ponekad, nažalosf, i usahnula i pored svojih požudno pruženih žilica..

Talenat Zogovićev nije još dosligao svoj puni dome, on je još u zaleiu, u zadihanom skoku. Ali on već ima jednu uverenosi u svoje mogućnosii i u svoje dužnosti. On zna koliko je važno savlađivanje forme da bi se dosligla nerazdeljiva harmonija sadržaja i forme, preko koje fek dragoceni sadrža} može da se saopšli u polpunosli onim masama za koje se slvara. Razvojni put Zogovićev lim je jasnije. ocrlan, šlo se njegov izraz česlo naporno čupao iz spleša infeleklualnih ekspresija, čak ekspresionisličkih simbola, iako

Zogović nikad nije priznavao ekspresionizam („Duh jednoga naroda”). Posle-

vidnih oslobađanja on je dosligao ponova jednu prečišćenu, laku, vedru ekspresivnost. Ne izbegava nikakvu femu, no ne ograničava se ni na jednu: posvećuje stihove ponekad čak i lilerarnoj polemici („Mriva priroda” donekle kao odgovor na Berkovićevo shvaManje lirike „dragih malih sivari"), on reperi na zbivanja u svelu, on oplakuje smrt Maksima Gorkog, on opisuje manaslire, opeva živolno pilanje seljaka („Parcele”), no najponosnije diže svoje „srce-šli”' kad peva o zemlji koja je „veliko ognjeno srce u našim grudima”. Da su mu fe pesme ne samo dobronamerne nego i duboko ljudske i visoko poefske, svedoči o lome da je u pravom smislu reči pesnik današnjice.

Jovan POPOVIĆ

POZOPIŠTE

KAREL ČAPEK O „BELOJ BOLESTI”

Prvu pobudu za pisanje ovog komada. dala mi je pre nekoliko godina, ideja mog prijalelja, lekara dr Jiržija Fousike-a o nekom doktoru koji je pro-

našao nove zrake. koji unišlavaju izrašlaje na felu, opasne po živol, koji su: lakođe i zraci smrli. Pomoću njih le\ar postaje apsoluini vladar i zli spasilac. svela. Od ove priče ostala mi je u glavi preistava o lekaru koji, na neki način,.

j

S