Naša stvarnost

| | Š /

/ “eta aden vee nagi 0,

3210 LJUDI=DOGAĐAJI—KNJIGE nekoj redakciji. | ona ga je gufala i fizički i duhovno. Naporan rad, često i danju i noću, večita napefost živaca (i nedeljom), slalni sfrah hoće li se nešto propustiti ili dobro napisati, neredovan život do krajnosti brzo učine

svoje. Obično dobar reporter kada pređe fridesetu prestavlja ruinu od čoveka. Redakcija ne zarobljava samo felo već i duh. Ona ga zaleva, ona ga gaji u svojoj almosferi. Mnogo se radi, a ono malo slobodnog vremena šio oslaje vrlo je feško upotrebiti na obrazovanje. A novinar freba mnogo, mncgo znafi. Zalo su srećni oni novinari koji su uspeli sebe koliko-toliko da izgrade. Redakcija gufa i uniformiše sve. Novinar mora mislifi onako kako mu je plaćeno. Samo jedan raskorak, samo neznaino buđenje savesli i pruža se široka ulica.

Srećan je novinar na koga se ova uobičajena pravila našeg novinarskog živofa ne mogu primenifi. Jedan od fih reikih srećnika jeste Aleksandar Vidaković. On je na miru završio svoje obrazovanje i u novinarsivo je ušao kac zreo čovek. U svojim prvim pismima iz Engleske pokazao je da osim solidnog poznavanja prilika u Engleskoj i dobrog obrazovanja raspolaže i jednim širim pogledom koji mu je odmah doneo masu čitalaca. Daljna pisma pretstavljala su pravi datum u našem novinarsivu, jer su unosila znalne novine u pogledu izražavanja i naročito anglosaksonski humor. Još da je imao punu slobodu pera, fa pisma bi sigurno oslavila još lepši frag. Ali, sve u svemu, još nijedan naš novinar nije bolje i fačnije pokazao kako izgleda Engleska, od Aleksandra Vidakovića. Dopisi iz Wrske i Školske još su upolpunili uverenje čitalačke publike da je Aleksandar Vidanokivć svela pojava u našem novinarstvu.

U naponu svog novinarskog rada Aleksandar Vidaković je olišao u Ameriku na fežak posao. Njegovi dopisi nisu izostajali za onim iz Engleske, ma da su se na nekim primećivali fragovi fempa američkog živola u koji je zapao i sam Vidaković. Sada nam Vidaković izdaje jednu zbirku svojih američkih pisama. Slika Amerike koja se dobiva iz ovih pisama mnogo je polpunija i zrelija od one koju smo sekli iz ranije oblavljenih. Očigledno je da se Vidakovićevo iskusivo o Americi staložilo i on nam sada pruža daleko sređenije uliske.

Poglavlje o američkim Crncima spada u najlepša. Vidaković se toliko saživio sa životom Crnaca u Americi, tako ih je upoznao, lako je fa svoja zapažanja preneo na harlju, da čovek zbilja mora pojedine odlomke po nekoliko pula da pročita.

Položaj Crnaca napoličara, ukrafko, položaj je naših kmetova pre agrarne reforme. A fo je položaj koji preti da osiromaši američku zemlju, i plodne ravnice pretvori u jalove, sve dok Amerika ne pristupi jednoj reformi koja bi dala zemlju onome koji je obrađuje, dajući mu islovremeno i oruđe za obradu i vaspitanje. Drugim rečima, sve dok se Amerika ne reši, na jednu „krupnu reformu u pogled uvlasnišiva”.

„l zafo, svaki stvarni napredak crnaca kao rase, a ne samo kao pojedinaca, mora doći ne samo kroz vaspitanje koje će ga podići i osposobiti, nego i kroz ukidanje rasnih predrasuda, i kroz jedan dubok preobražaj današnjeg društva kojim bi se ukinule privilegije i pravo eksploatacije, i svakom ljudskom biću, bez obzira na boju i rasu, dale isti uslov u živoinoj borbi.”

Jedino je šteta što u ovoj zbirci nisu dodirnufi malo više ekonomski i politički problemi Amerike. Istina, Vidakovića za ovo ne možemo kriviti.

|