Naša stvarnost

O JEDNOJ PREŽIVELOJ KRITICI 213

stvarnost. G. Lazarević letimično prelazi preko Ćipikove izrazite socijalnosti i jedva da sa nekoliko rečenica u glavnom nabraja kojim se sve drušlvenim problemima bavi Ćipiko. G. Lazarević konslatuje da je Ćipiko za narod, a ne za seljaštvo, ali se žuri da odmah doda kako to „narodno fribunsivo” upravo smela Ćipiku, i da je kao umelnik ubedijiviji tek kad se log „fribunsliva” ofrese. Ovde nije mesto da se daje fumačenje i kritika Ćipikove socijalnosti, u mnogome anarhične i utopisličke; još se manje hoće da ivrdi da je u književnosti Ćipiko potpun društveni i politički odraz pauperizovanog primorskog seljaštva, ali snaga Ćipikovog dela prvenstveno je u fome šlo ono znatno izražava fu drušivenu sredinu. „Narodno fribunstvo" ne samo da ne sputava umelnika u Ćipiku, već ga, naprofiv, oslcbođava i bodri.

G. Lazarević još letimičnije dodiruje društvenu sadržinu Slankovićevog dela. On se zadovoljava da sasvim uzgredno konstaluje da je kod Bore Sšfenkovića osnovni drušiveni problem „sukob onoga što prolazi sa onim šfo dolazi”, i da je Stanković tradicionalista, dakle za staro. G. Lazarević nije razumeo proces raspadanja patrjarhalnog života pod „duhficajem prilično naglog nadiranja kapitalizma, faj proces umelnički foliko bogato osfvaren u Stankovićevom delu, bez obzira na njegov lični konzervafivni stav. Ta kičma Sfankovićevog dela za g. Lazarevića je od drugostepene važnosti, a nekada je skoro i beznačajna.

Isti nedostatak se pokazuje i kada qg. Lazarević piše o Kočiću. Ali je isto kao i Ćipiku, g. Lazarević Kočiću upisuje u veliki greh njegovu iskrenu socijalnost i nacionalrevolucionarsivo. Jedan od fribuna nacionalnooslobodilačkog pokreta u Bosni, Kočić je to bio u književnosti — baš je najjači kada je to — ali g. Lazarević to podvlači kao njegovu najopasniju slabosf, koja znaino prigušuje njegovu umelničku snagu.

Kod sve frojice g. Lazarević baca težište na njihove psihološke kvalifefe. Rukovanje psihologijom se uopšle ne sme zaposlavifi a i kod Ćipika, Stankovića i Kočića ono malo nije za polcenjivanje. Ali psihološka uspelost ove trojice značajnih pisaca proizilazi iz jasnijeg ili najjasnijeg uviđanja ili fek naziranja društvene slvarnosfi koju su književno obrađivali. A za g. Lazarevića psihologija je u ovim slučajevima bila samo srelsivo da bi se izrazile iracionalne, skoro biološke snage koje finjaju ili bukte u čoveku, Uostalom, impresionizam i dogmalizam g. Lazarevića nije ni kadar za nešto drugo. | kao impresionista i kao mefafizičar g. Lazarević ne može drugačije da poslupi.

No u Predratftnim i porafnim pričanjima još izrazilije je slepilo za društvenu sadržinu i smisao, još je razgovelnija nekriličnost impresionističkog postupka, naglašenije je formalističko shvatanje psihološkog u književnosti, još je istaknufiji dogmafizam. G. Lazarević naslućuje da Sveiski rat ima velike i duboke posledice, i on o ralu medifira na svoj uobičajeni, „schongeistovski” način, koji je u ovom slučaju neumesniji nego ikad. G. Lazarević razglaba o „predrafnim i porafnim pričanjima predrafno pričanim” i o „rafnim i porafnim pričanjma porafno pričanim”. | najzad iz svih fih pričanja, brižljivo izobane za dđerdan svojih impresija, on smirenom mudrošću zaključuje kako su u sfvari malo važne razlike u socijalnim stavovima, pošto se na kraju krajeva sve svodi na ofkrivanje tamnih, neobjašnjivih sadržina čo-