Naša stvarnost

apr skakckctrhrvnvzh zh“ o

212 LJUDI—DOGAĐAJI-—KNJIGE

način, Ljubomir Nedić ili Bogdan Popović, ali je dogmatizam g. Lazarevića ako ne dosledniji, ono bar isto foliko dosledan kao i njihovi dogmalizmi.

Činjenica da je g. Lazarević impresionista nimalo ne dokazuje da on nije i dogmaličar. Njegov više impresionistički manir nego li impresionislička meloda — u koliko, razume se, uopšle može u književnoj krilici u strogom smislu da posloji takva metoda — pre svega je oruđe za šio živopisnije ilusftrovanje njegovih osnovnih poslavki. Kada g. Lazarević pristupa nekom književnom sivaraocu on mu pristupa na jedan prilično primifivan način, mada je sve učinjeno da izgleda kao da mu pristupa veoma svesirano, ralinirano. U stvari, postupak g. Lazarevića je jednostavan: on prepričava bilo celu sadržinu jednog dela ili tek neke odlomke, u prepričavanju upliće saopštenja kako je sve fo na njega lično delovalo, a onda, s vremena na vreme, ubaci i po neko svoje filozofsko razmišljanje. Njegovi lekstovi su šareni kolaži citata, prepričavanja, pasliša i filozofskih maksima. Njegove analize pošisećaju na pufopisne zabeleške nekog dokonog puhnika, a njegovi bini zaključci su odlomci njegovog mehafizičkog vjeruju. Sve je brižljivo stfilizovano i dosta liči na minucioznu i često spreinu Dučićevu sirofu. Sva erudilnost g. Lazarevića deluje barokno; više je psihiloška asocijacija, nego logično dokazivanje; više je mrivi forzo, nego živa organska celina.

Eseji g. Lazarevića svakako su niz subjektivnih refleksija i zbirka ufisaka, zanimljivih ili ne, ali elemenala krilike u njima je malo, veoma malo, i česfo skoro polpuno nedoslaju. Zalo napisi g. Lazarevića, naročito o novijim ili savremenim srpskim piscima (ili o hrvafskom piscu Krleži) polpuno su nerealne slike o njima, jer se u napisima g. Lazarevića poliskuje ili izviftoperuje uprevo ono što je u njima najsnažnije i najznačajnije. Kod g. Lazarevića se u punoj meri pokazuju sve slabosti dogmalfizma i impresionizma, kako njihove redovne pojedinačne slabosti, tako i njihove pojsčane i nove slabosii kada su udruženi.

Ogledi g. Lazarevića koje je nedavno izdala Srpska književna zadruga — fa usfanova neosporno značajna po razvoj srpske kul. fure — pokazuje ubedljivo sve osnovne i neizbežne slabosti jedne ovako shvaćene i sprovedene književne krifike. Ovi Ogledi g. Lazarevića nisu jedna nasumična zbirka, već su donekle povezana celina o realizmu u srpskoj književnosti ovoga sfoleća. Ma da neki od pisaca o kojima piše g. Lazarević nisu srbijanski pisci, oni su igrali i igraju značajnu ulogu u srpskoj književnosti, naročilo u realističkoj prozi. početkom ovoga veka. Pored eseja o Ćipiku, Stankoviću i Kočiću, pisanih još pre rata, u Ogledima se malazi i esej Predrafna i porafna pričanja u kome se govori o Veljku Petroviću, Milici Janković, Milufinu Jovanoviću, Krakovu, Dragiši Vasiću, Draganu Bubliću, Crnjanskom i Krleži. Povodom ovih desehlak pisaca G. Lazarević razvija svoja shvafanja, i pokazuje se da se ona fokom od dve decenije nisu izmenila. Pokazuje se da je g. Lazarević nepopravimi dogma– ličar i impresionista, dosledan svojim shvalanjima i zafo daleko od stvarne književne kritike.

Pišući o Ćipiku, Stankoviću i Kočiću — koje s pravom smafra za iri najbolje pripovedačka pera prvih decenija ovoga sfoleća — g. Lazarević zanemaruje drušfveni smisao njihovih sfvaranja, ne uviđa da i njihova umelnička uspelost zavisi upravo od loga, koliko su odrazili svoju društvenu