Naša stvarnost

HORDUBAL 18

Hordubal se zamišljeno zagledao u dvorište. Sve je novo i drukčije, — vešto je Polana upravljala; ali ovo đubre, brate moj, to đubre mi se ne sviđa. To nije stajsko đubre; to je đubre od konja. Na zidu dva hama, u dvorištu konjsko đubre — Polana nije ni spomenula da hrani konje; ali slušaj, konji ipak nisu za žensku. U štalu spada momak, tako je to. Hordubal zabrinuto mršti čelo: „da, to je udar kopita o pod od dasaka; konj udara kopitom, možda bi hteo piti; doneo bih mu vode u platnenom vedru, ali ne: dok mi Polana ne rekne: „Hajde Jurju, pogledaj naše gazdinstvo. U Džonstaunu imali su tamo dole po oknima konje; odlazio sam da ih pomilujem po rijušci — jer tamo, Polano, nema krava; — a kakvo je to uživanje uhvatiti kravu za rogove i zatresti joj glavu, na na - na, stara, :heta, heta! Ali konj — no, hvala Bogu, što ćeš sada imati čoveka u kući.”

Ali sada je zamirisalo nešto poznato i staro, nešto što je tu mirisalo još od detinjstva. Hordubal dugo i zahvalno miriče: drvo, smolnati miris drveta, miris smrekovih cepanica na suncu. Jurja to privlači, gomili cepanica; gruba kora dobra je gruboj ruci; tu je i panj sa zasečenom sekirom, drvene nogare i testera, njegova, stara. testera, njen razboj izglađen on njegovih ruku. Juraj Hordđubal duboko odahnu:, zdrav se, Jurju, vratio! — to je dobrodošlica. na povratku kući! Svlači kaput i uglavljuje cepanicu između sigurnih krakova, nogara.

Oznojen i srećan, Juraj reže drva, za zimu.

Marel ČAPERK (Preveo sa češkog E. Georgijević)