Naša stvarnost

DVE IZLOŽBE 158

vrednosti za sebe, nisu izdvojeni, nego su u skladu sa potpunim uhiskom, molivisani i opravdani almosferom, štimungom ili akcentom doživljaja. To je potrebno istaći, jer smo često gledali (čak i ne autentične) kolorističke valere koji ničemu ne odgovaraju i nemaju veze sa stvarnošću — od koje slikar .ne može i ne sme da pobegne. RBoloristička ustreplalost i ležernost svih platna Sokićeve, sem toga što pretstavlja čisto slikarsku realizaciju zavidnog kvaliteta, u intimnom je skladu sa razdraganošću same živofne pojave koja je poslužila kao siže.

Svakako će se svaki posetilac sećati »Crvene kuće«, gde je, pored uzdržanosli, koloristički izrazito dafa atmosfera sivoslii, čame i tuge jedne najamne kućerine. Da ne navodimo dalje: »Bod krojačice« i druge. Da pomenemo još samo onaj askežiski-nemilosrdni aužloportre, koji je možda manje sličan Cuci Sokić nego što je revelanfan u pogledu njenih sirogih umetničkih koncepcija.

Nervan, svež slikar, ona izvanredno crta. Sem dobro vođene fine i smele linije, kojom fiksira dobro sagledanu pojavu, njeni crfeži ponekad iznenađuju i novim aspektom neke stvari {a to je tajna pravih umetnika). Njeni ženski aktovi, mlohavi i deformisani, sagnuti i napregnufi pri svakidanšnjem radu, nisu samo umefiničke novine, nego su i životno istiniti. Sokićeva je, izgleda, u Parizu naučila da gleda svakidašnji živof, i obradovala nas je time što ume da saopšti sagledano. Njena verna, ošira, nemilosrdna a ljudski topla scena iz pariske krčme, ili njen razdragani »14 juli« pretstavljaju evropski značajne crtačke cencilacije.

Hrvašski seljaci-slikari istupaju po drugi puf pred nas. lako je njihovo istupanje još uvek manifestacija nekih novih društvenih snaga, sem foga, u Beogradu, još i težnje za sporazumom između dva naroda, ovaj drugi istup još više prelazi okvire manijfestacionoga, pa i namerno primitivističkoga i »samosvojnoga« šfo se ranije naglašavalo. Ako poneko od slikara danas još smaira potrebnim da, polemički, ističe kako su i seljaci ljudi pa mogu imati i falenfa, žo je ustvari nepotrebno i naivno. Da ostanemo samo pri falentima. Na ovoj izložbi vidimo kako su snažni i pofresni doživljaji na selu dali potstreka i jačine nekolicini još nerazvijenih falenafta da progovore ubedljivo i istinito bojama i linijama. Foraknuvši dalje od neposredne dokumenžarnosti, zakoračivši pomalo i u oblasi čisto slikarskih problema i zadataka, nisu se udaljili od dokumentarnosti, baš obratno. Baš se i na ovoj izložbi može videli da namerna fendencija ne mora biti i ubedljivi umežinički argumenati (naročito kod talentovanog i inteli·gentnog Ćaće, koji ponekad suviše direkino i šematično ispolji svoju nameru), i da tendencija deluje jedino kad se doživljaj savlada umetničkim izrazom.

Pod Mraza i sad vidimo sveže reagovanje na dramafične epizode iz svakidašnjice sela, i neposredne koloristličke efekte, koji, nenamerni, ponekad dostižu zavidan stepen. Težnja za savladavanjem tehničkih zadataka vidi se u pristupanju pejsažu, i to čak pomorskom. Početništvo se, svakako, oseća, ali se oseća i autentičnost slikarevog predavanja zadajku. Stari Virius, tako ubedljiv i svež u crtežu, naivan