Naša stvarnost

b4 PLAOVIĆ 1] ĐOEKOVIĆ

PROFESOROVA ŽENA: A ja sam naročiti poklonik gofskih katedrala. To je zbilja nešto veličanstveno. Znate, u Francuskoj...

RUS: (obraća se Udatoj sestri) A.. vi mislite, draga. moja, da ljubav mora večito da traje? Promena, to je zakon. I u foj dinamici leži lepota ženskih oblika, draži... Ja nikad ne bih bio za statičnost. To je geometriska kocka, tromost, težina.

PRIJATELJICA: Bako god vi gledali na stvari, ja se, znafe, ne stidim da priznam da sam pobožna. Više moje postelje svake nedelje i svakog praznika gori kandilo. Ja sam dobra pravoslavka, ali obožavam i svetog Anfuna.

PRIJATELJICA: To je strašno što vi govorite. Pa gde je harmonija po vašem osećanju? Nikad nikog ne voleti duboko, iskreno, svim bićem, do poslednjeg životnog akorda... Užasna sudbina!

RUS: Ja se čudim kakva ste vi muzičarka, kad ne osećate i ne razumefe smenu fempa i ritma, dinamiku zvučnih pokreta, iz mola u dur, iz dura u mol.. To je život, fo je muzika živola.

TAŠTA: Eod mene u kući gori kandilo svake subote. Bog uvek stiže. A vi, gospodine profesore, pored sve svoje učenosti, grešife što ne verujete u Boga.

PROFESOR: Izvinite, ali sve je to Srednji vek što vi govorite.

PROFESOROVA ŽENA: Danas fo gotovo prestavlja hipokriziju i, neću da vređam, ali ja potpuno ne razumem fakva osećanja.

MINISTROVA ŽENA: Zar biste mogli bez duše i bez Boga da vidife kako treperi nebo i kako se igra mesečev zrak po našim čežnjama i radostima?

PROFESOR: To je samo poremećaj izvesnih funkcija u našem organizmu. Analizom bio bih u stanju da tačno odredim...

UDATA SESTRA: Sofizmima se ne možete opravdati, gospodine, ali vi muškarci uopšte niste u stanju ni da shvatite, a kamo li da osehtitfe, šta znači to: ženina duša, šta je to voleti.

RADIO-PEVAČ: {polu recituje, polu peva) Zbog vas žena stradao sam često, i lutao bezmemo i dugo, u noćima plakao beskrajno, i proklinjao sudbu svoju kletu... A na kraju uvek isti refren (pevuši): »I bili smo srećni bezmerno, beskrajno, sad znanci smo samo naš dvoje...c. Gospodin inženjer je u pravu.

PRIJATELJICA: U Italiji ja nisam prošla pored kipa svetog Ante, a da se nisam pomolila i priložila. To možda liči na sujeverje, ali ja znam koliko mi je on pomogao. :

BIVŠI MINISTAR: E-he! Euud će katolički svetac da pomogne bpravoslavnom čeljadetu! Šta je vama, gospođice?

TAŠTA: Mnogo mi faj sveti Ante kod nas ušao u modu! Ne znam šta je ovom našem ženskom svekfu. I ove moje... Samo dok jednog dana ispovrtfim i bacim sve io kroz prozor. Nadžidžila mi više postelje sto nekakvih drangulija. Te sveti Ante s bradom, fe sveti Anje bez brade...

MINISTROVA ŽENA: Poezija, to je najviša religija. Jedina religija pred kojom se moraju pokloniti svi ljudi i sva vremena,