Naša stvarnost
Pa
ARAGON 09
lježno razvio staru dekadeninu predrasudu protiv romana. Tvrdeći da poezija treba da bude neposredni podatak o čoveku — razume se onom nadrealističkom čoveku — roman je proglašen za veštačku i lažnu literaturnu žvorevinu. Brefonova Nađa i Spoljni sudovi u stvari su degenerisan psihološki roman. Uobičajena ljubavna intriga, ništa produbljenija nego kod Marsel Prevoa ili kod gospođe Žip, poziva u pomoć psihijatriju i mefafiziciran »marksizam«. Nadrealizam je smatrao za svoju veliku fekovinu što je romansijersko pripovedanje prigušio filozofskom medihfacijom, literarnom polemikom, egzalfovanim aujomažskim tekstom ili nadrealističkim proglasima. U tome je pokazao najviše spreinosti Aragon, sa svojim Pariskim seljakom (Le paysan de Paris, 1996), koga današnji nadrealisti ističu Aragonu kao ubedljivi primer, koji pokazuje koliko se on srozao napuštajući nadrealizam i prihvatajući taj ogavni i povišni novi realizam, koji je po mišljenju današnjih nadrealista došao iz zemlje »iz koje duva ve}ar krefenizma«, iz zemlje Gorkija i Majakovskog. Pariski seljak je zaista najzamašniji književni poduhvat nadrealizma. To je velika ogorčena bižlka armije obmana sa stvarnošću, ljuti okršaj metfafizike sa živom makferijom. Aragonov Pariski seljak je u istini prećutno priznanje stvarnosži, priznanje da fa stvarnost remeti onaj veštački svet u ime koga, i za koga ustaje nadrealizam. Sivarnosti se suprostavlja nadrealistička mitfologija; fa mitologija se proglašava za stvarnost. Sasvim je razumljiv pesimizam Pariskog seljaka: stvarni Pariz nije mogla da nadvlada nadrealistička mitologija. Ali je značajno to, da je Aragon u dodiru sa jednim nesumnjivo postojećim Parizom, uprkos svim deformacijama, uhvatio meslimično ritam jednog grada, gibanje čitavog jednog ljudstva. To je svakako bio poraz za mifologiju i poraz za Aragona metafizičara, ali je istovremno preslavljao makar i lafentan polet za pesnika Aragona. Ova Aragonova knjiga postaje prvo poglavlje romana njegove nadrealističke metafizike, koja u poslednjim poglavljima završava fužno kao napuštena ljubavnica iz prošlovekovnih sentimentalnih romana miržeovskog kova.
Nije ni malo slučajno da se brodolomne godine nadrealizma poklapaju sa godinama u kojima je već bio očigledan skori brodolom trošne versaljske galije na čijim su katarkama cvrkužali i nadrealistički vrapci, toliko gordi na svoju hrabrost što se usuđuju da drsko prljaju njenu palubu. A fa nekada ponosna galija, sada nasukana na sprudovima i grebenima krize, počela je sve više i više da liči na jednu demodiranu olupinu, sa koje se treba spasavati što pre. Prošle su one divne godine privremene stabilizacije jednog društva poljuljanog ratom i porafnim društvenim pomeranjima. Površni jevtini negativizam — ne samo toleriran već i podržavan fokom privremene stabilizacije, jer je upravo u izvesnoj meri doprinosio toj stabilizaciji, pošto je donekle kočio konstruktivne društvene snage — zamro je u tim brodolomnim godinama. U velikoj zaošfrenosti društvenih sukoba stvorila su se gorostasna frontiranja. PFultura je sada imala proživ sebe organizovano