Naša stvarnost

NEDELJA 83

— O porkho dhio...

Cramofon tamo u dvorištu zaćuti. Skinuli su ploču. Na taj znak se celo dvorište zasmeje, neodoljivo i glasno. Mica, poštareva kći, smeje se najglasnije. Njen zvonki smeh dugo treperi u vazduhu, strasni, zanosni, bezrazložni smeh devojke koji svim svojim bićem hoće da se produži, da se pruži u plavi beskraj sunčanog jutra.

Danas je nedelja.

Ležim, široko otvorenih očiju, zagledan u pocrnelu, nisku tavanicu. Šta je ono juče govorio Paja o kupinama,!! Koliko sam puta, obišao čitavu obalu Dunava, od Vrteške do Prometne, i nisam ih našao! Kaže da zna jedno mesto... Možda se šali! Kupine... Kako da nabavim dinar za poslednju svesku Nat Pinkertona? Juče je izišla. Možda će me gazdarica danas poslati da joj nešto kupim, pa će mi dati dinar? I Paja mi duguje pola dinara... Danas idemo za kupine. Sigurno idemo. Ako mi pokaže gde ima kupina, reći ću mu da pola, dinara ne mora više da mi vrati... ?

U sobu ulazi majka, sa drvima u jednoj ruci i loncem u drugoj. Saginje se kod peći i loži vatru. U loncu je donela mleko, duva u vatru, glavu je povezala čistom crvenom maramom. Ustala je ko zna kad; umiveno, mirno lice gleda u mene velikim, vedro plavim očima. Možda ona ima dinar, možda, će mi ona dati? Juče je ceo dan prala kod doktorke. Sigurno je nešto dobila. Ako ima dosta kupina na onom mestu, doneću i njoj. Ići ću odmah, čim mleko bude gotovo...

Nagnuta je nadamnom. U njenoj kosi je sunce.

— Majko, danas je nedelja. Danas ne radiš.

— Da, danas je nedelja. Danas ne radim. A ti se danas uspavao. Ustani, sad će se skuvati mleko.

— Majko, jesi li ti juče kod doktorke radila?

— Jesam.

— I danas nećeš da radiš?

— Neću.

— Znaš, Paja kaže da, je pronašao jedno mesto gde ima kupina. Voliš li ti kupine?

— Volim. Samo ako su zrele.

— Doneću ti. Ići ću pre podne sa Pajom. Hoćeš li ti biti kod kuće kad se vratim?