Naše Primorje : slike i utisci s Primorja, str. 57

НА ОСТРВУ ЛОКРУМУ

18. августа.

Што је томе узрок да, се човек, покрај највећих лепота природних, ако из њих не одјекују звуци људскога гласа, осећа некуд забринут, рекао бих готово, тужан; Или би, можда, згодније било упитати: каква, је то силна моћ што нам душу испуњава. сетом, кад обилазимо места прожета људским успоменама, и која би, иначе, својом пријатном појавом, требала, да нас весело расположе или да нас баде у занос“ Или рецимо још: зашто нису сви људи једнаки, и зашто је неким људима свака лепа ствар у животу извором здравог и неусиљеног живота, док су други по природи наклони да свакој ствари завирују под шарену љуску, не би ли у спољашњем феномену уочили и потајну суву“...

Како већ било, једно је свакако извесно: да сам данас, о заходу сунца, излазећи из чамца на, острво Локрум, осећао у души као неку бескрајну, неисказану сету. |

Овом би малом дубровачком острву доиста доликовао назив: Острво Мелангхолије.

Густа шума од борових дрвета и тмастог ловора прекрила та махом унаокруг, па се из тог бујног сада шири на километар даљине нешто налик на одисај величанствене катедрале, у којој као да си запалио неброј кадионица засутих смирном и тамњаном. Вода је овде тако бистра, да јој оком прозиреш у најдубљу дубину, па можеш да; пратиш, кроз лагано таласање морске маховине, -вијугање сребренкастих ципола, којима се дробови светлуцају као узвитлане оштрице.