Naši novi gradovi na jugu

БИТОЉ

Битољ су, судећи по називу, основали Срби, који су му дали своје српско име. По Ст. Новаковићу, почетак насељавања Битоља био је код данашњег манастира Букова, откуда је дошло име овом напредном српском граду: Битољ (од обитељ-манастир) и Монастир (по манастиру). Крсташки путописи зову га Пелагонијом (тако се звала и област битољска) и Битшољем (ВогеПа, Вијећа). И Грци су га звали Битољем. У српским записима наводи се обично град Бишољ. Тек у турском времену јавља се име Монастир. Бернардов путописац (1591.) зове га само Монастир; Е. Браун (1669.): Монастир или Толи. Турски географи 17. века: Евлија Челебија зове га само Монастшир, а Хаџи Калфа, Толи-Монастир. Тим двојним, али „не скраћеним, именом зове се Битољ у турским рефренима неких српских народних песама:

„Битоља, ђене бабам (кузум), Битоља, Монастир, ђене бабам (кузум), Монастир“.

Трговинска важност Битоља била је у томе, што је, усред плодне околине, био на чувеном римском Егнатијском путу (Ма Еспана), који је Италију од Драча спајао преко Албаније и Маћедоније са Солувом и Цариградом. Према крсташким путописцима, Битољ је већ при крају 11. века био богато место у пределу Пелагоније. Један од тих путописаца (Вилим Тирски, 1169.) бележи да тај богати град прост народ зове Биштољем.

Много више знамо о Битољу за турског времена. Под Турке је Битољ пао вероватно по смрти Марка Краљевића (1394.). Несумњиво је Битољ још у 15, веку био знатна трговачка варош. 1417. год, при закључивању новог трговинског уговора са султаном, млетачки посланик Јован Диедо тражи да