Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

20 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

ТУ

Од напред побројаних пет оделитих група праву ударну снагу представљаху Прва, Друга и Трећа Армија, јер су оне биле те које, подешавајући своју акцију у духу једне опште идеје, имађаху да изборе одсудну победу над непријатељем. Оне су, истина, биле знатно удаљене једна од друге, и при том раздвојене високим планинама, због чега до сједињења њиховог, које је могло бити обављено само у напред, на непријатељској територији, оне су морале дејствовати свака за себе, изводећи скупа једну сложену операцију са којом, код онако оскудних техничких средстава за одржавање везе, одиста беше тешко и заметно управљати из Врховне Команде. Али ипак зато оне нису биле изложене ризику да их непријатељ делимично туче, као што би се на први поглед могло помислити, јер им је, благодарећи спорости мобилизације и концентрације на страни непријатељеввој, офанзива, а уз њу и иницијатива рада, која је у модерном ратовању од особито велике важности, још унапред била обезбеђена. Оне су дакле имале довољно времена да се у току наступања, пре но што непријатељ буде у стању предузети противу њих какву било опаснију акцију, једна другој приближе за толико да се могу узајамно потпомагати. Другим речима, када се у току операција буде наишло на тако велику непријатељеву снагу, да са њом ни једна од њих сама за себе не би могла изаћи на крај, ако буду паметно вођене, оне су имале могућности да је сместа заједнички нападну и на тај начин све три узму активног учешћа у решавајућој бици. Само што до овога, као што ће се из даљег излагања видети, није било дошло, јер је наша Прва Армија и сама била јача од свега што су Турци били успели укупно да избацеи против ње и против наших крилних армија, па следствено томе и у стању да без директне по-