Nedelja

Врој 3 и 4.

Страна 7.

Било да је Проспер био крив, било да је би.) невин, једно му се мора признати, да је морао располагати ванредно јаком душевном снагом, кад је могао савладати своје осећаје и показивати се онако равнодушан и хладан. Јер, најпосле, у овоме часу решавало се о његовој будућности, о његовој части и његовом животу. А текмује тридесета година!... Полициски комесар пре но што би се решио да предузме нешто, хтео је прво да извести банкара о томе, шта је наумио. Можда је то урадио из просте уљудности, а можда и у тој нади, да ће у току поверљивог разговора и дознати што. — Нема сумње, господине, рече комесар Фовелу, кад су остали на само; овај вас је младић покрао. Ја бих се огрешио о своју дужност кад га не бих притворио; остало биће посао правосуђа. Ове речи јако су дирнуле банкара. — Сирома Проспер, рече он тихо. Видев да га комесар с чуђењем посматра, он, настави даље: — До данас сам безусловно веровао у његову честитост; без икаквог устезања био сам готов положити му у руке све своје имање. Само што нисам пао на колена, молећи га да призна ову своју погрешку, обећавајући му и праштање и заборав! Али узалуд све, нисам га могао покренути. Волим га, вилим га још и сад и, чини ми се, да га ни после ових унижења, која ме неизбежно очекују, не бих могао мрзети. Видело се да комесар не разуме смисао тога говора. — О каквом унижењу говорите? запита банкара. • - Како, господине, одговори банкар живо, зар ми нисмо пред законом сви равни? Зар зато што сам ја шеф једне радње, а он само чиновник њен, зар зато да се безусловно верује у истинитост мојих речи? Што да нисам могао ја сам покрасти самога себе? Таквих примера има довољно. Суд ће тражити од мене факта.и ја ћу бити пр тнуђен да објасним судији стање

своје куће, да говорим о својим пословима и о тајнама своје радње. — Могућно је да ће се од вас тражити понека објашњења, али ваше признато поштење... — На жалост, и он је био честит човек! И на кога би могли посумњати да је јутрос за тренут ока нестало сто хиљада талира'? На кога би могли посумњати кад не бих могао доказати, да моја актива са три милијуна динара прелази пасиву. И за најхрабријег човека паклена је мука, ако види да се посумњало у његову част. Банкар је трпео грозне муке, то је и комесар приметио. — Будите спокојни, господине, рече му комесар; после шест седам дана суд ће прикупити довољно доказа, да би се могла доказати кривида овог несрећног младића, кога већ сад можемо позвати да уђе. Позваше Проспера заједно са Фанферлотом, кога једва могаху пробудити. Кукавни Проспер саслушао је без икаквог изненађења саопштење комесарово, да га мора ставити под истрагу. Био је потпуно неосетљив. Без икаквог нарочитог нагласка рекао је са свим просто: —- Заклињем се, да сам невин ! Фовел, који је по изгледу био у већој забуни од свога благајника, учлнио је још и последњи покушај: — Још није доцне, дете моје, преклињем вас, промислите се и... Проспер је изгледао као и да не чује шта му се говзри. Извади кључић из шпага и метну га на камин. — Ево вам, господине, кључа од ваше касе. Надам се да ћете временом увидети, да нисам ништа отуђио од ваших ствари, само бих ради вас самога желео, да то време не буде сувише доцкан. Пошто нико није ништа одговорио на те речи, он настави даље: — Пре но што бих отишао, ево вам књига, докумената и осталих предмета који су потребни моме наследнику. Осим тога морам вам казати, да осим украдених 350.000 динара има још неког недостатка у каси... — Недостатка!...