Nedelja

I

Страна 8.

Број 8 и 4.

Ова кобна реч, коју је благајник изустио, учинио је веома снажан утисак на слушаоце Просперове. Смисао њен сваки је на свој начин тумачио. — Недостатка ! преммшљао је комесар. Може ли се још и иосле тога замишљати да је овај младић невин? Није ли јасно, да је прво крао омање суме, док се одважио да украде ову већу. —- Недостатка ! рече у себи Фанферло, зар то није најочитији доказ младићеве невиности. Да је крив он би бесумње вратио оне ситне суме, које недостају. После објашњења Просперовог, цела ствар добила је други облик и изгубила је своју првашњу важност. —- Три хиљаде пет стотина динара недостаје у каси, рече Проспер, а са том сумом расположио сам овако: две хиљаде динара узео сам себи као аконто, а хиљаду пет стотина динара дао сам у напред мојим друговима у радњи. Данас је крај месеца, сутра ће се плаћати, па по томе... Комесар га прекиде у говору. — А да ли сте били овлашћени, запита га строгим гласом, да по вашој вољи располажете са туђим новцем и да без питања дајете аконто? — Нисам био овлашћен, али сам уверен, да господин Фовгл не би ми никад закратио да дам мојим колегама по мало аконто. То што урадих, дешава се свуд, у осталом ја сам се угледао на моје претходнике. Банкар учини знак одобравања. — А што се мене тиче, у неку руку имао сам и права да узмем из касе колико ми је потребно, јер сва моја имовина, а то су петнаест хиљада динара, налазе се у рукама господина Фовела. — Тако је, потврђаваше Фовел, господин Проспер од прилике има толику суму новаца код мене. Пошто је и та околност доведена у ред, комесарова је задаћа била свршена и протокол је закључен. Комесар рече да полази и позва Проспера да и он „пође" са њим. Држимо да је у човечјем животу

најстрашнији онај тренутак, кад осети да не располаже више са самим собом и са својом слободом. Кад се изусти реч „пођите самном", мора задрхтати и најокорелији злочинац, а слаботиња ће се чак и заплакати и тражити милост. Међу тим Проспер није се ни за тренутак збунио нити је што изгубио од своје обичне равнодушности. Комесар је сматрао то за крајњу безочност. Полако, и са онолико исто хладноће и мирноће навлачио је свој зимњи капут, као кад се спрема да оде у гостионицу на доручак. Навукао је и рукавице и погладио своју замршену косу. — Полазим с вама, господине. — Хајдемо, рече комесар. Одоше. Банкар је с тешком тугом гладао за њима, а у очима његовим заблисташе сузе. — Боже мој, рече полако; што ме нису похарали са два пут већом сумом, само да је Проспер чист, па да га и даље поштујем као пређе и да га и даље задржим уза се. Фанферло, ова препредена веверпца, чуо је те речи, па држећи да је и други препреден и лукав као и он, помислио је да је Фовел навалице изустио те речи. Фанферло оста последњи у канцеларији, под изговором да тражи свој кишобран, и ако га никада није имао. За тим је најпосле отишао, или боље рећи извукао се полако, осврћући се једнако и наговештавајући по неколико пута, да ће се вратити да дозна, нису ли нашли његов кишобран. По дужности требало је да он одведе Проспера и да стражари око њега, али кад је комесар пошао, он се измолио да остане, јер је, вели, у интересу истраге. Оно мало писамце, које је Проспер писао и предао Кавељону, није давало Фанферлу мира. Кад је с Проспером ушао у „благајницу" био је толико опрезан, да је канцелариска врата оставио ошкринута, како би могао мотрити на сваки корак Кавељонов. (Наставиће се) V-