Nedelja

Страна 1

рибу у пређама на чаврљку и хитају на пијацу. Лиже дим кроз димњаке на лебарницама и лупају пинокоти. Димитријг црквењак пошао у цркву, кашље успут и назива пролазницима и женама „добро јутро" гласом, као да пева „Господи помилуј". И Ђока Кркота, општински полицаја, купи на пијаци пиштаљком патролу и гегајући се води је у општрну. А тамо на крају кривога шора Андрејка Буца, сусед Јулке бабице, грди своју жену Миљу што кокошкама не сече крила, те прелећу у туђу авлију. Хтео човек тога јутра да закоље једну кокош, па још поранио да је ухвати на легалу, а она прну у Јулкину авлију. Шта је звао ту Андрејка него прескочи тарабу па појури кокош по туђој авлији Проклета живина, када опази да ће бити ипак ухваћена, скочи на прислоњене лествице уза зид Јулкине куће, па побеже на кућни таван, чија врата беху отворена. Оно није лепо, да се неко пење на туђ таван, али да би ухватио кокош Андрејка пође уз лествице. И таман стиже до тавана, а врата му се таванска затворише пред носом. ,,Ва' мја оца и сина!" шапуће зачуђен Андрејка држећи се једном руком на лествицама, а другом се крсти, јер зна човек да кокоши не умеју да затварају врата. Па ухвати једном руком за врата, те повуче, али сг она не отворише. Андрејка још једном опроба да отвори, али не могаше. Учини му се као да неко чврсто држаше руком за попречну гредицу која спаја даске изнутра од којих су врата начињена. Он сиђе низ лествице, па, љутит, не знаде шта би друго него да пробуди Јулку и да јој каже шта му се деси са кокошком на тавану.Те лупну песницомо прозорска ђерчива. — Ко то лупа? — упита Јулка, па и не сачекав одговора и мислећи да је когод тражи ради порођаја, босонога излгте из куће, Андрејка јој шапатом исприча, ради чега је пробуди. — Ама јел'истина? — питаЈулка, не верујући у први мах човеку. — Истина. Она се бубну очајно у груди — Ију, тешко мени! То је неки лопов! Шга ће на моме тавану ? — Не знам. Ено, погледај, врата су ти затворена на тавану.

Број 5.

Жена погледа. Врата су заиста била затворена. — Па чујем ја већ две ноћи неко клопорање на тавану и као неке човечје кораке, те до неко доба ноћи не могу очију склопити.... И шта ми не паде на памет. Већ две вечери палим у кући тамњан и измирну, а кандило се никако не гаси. И, ето, видиш шта је 1.. То је неко који Бог зна шта смера а зна да ми није Панта код куће... Него кажи ми, по Богу браге, шта ћу сад и како ћу ?— уздише жена шапућући. Андрејка Буца слеже раменима. — Да јавиш одмах у општину. — Морам. Него ти, молим те, причувај ми кућу и припази да се лопов не скине с тавана дакле се ја не вратим. — Не брини за то. Само ти поитај — шапуће Андрејка. Жена, онако босонога, отрча право у општину, а Андрејка оста да јој чува кућу. — Боже мој, шта је бабици те и без „добројутро" пројури некуд поред мене?! — пита баба Митра Пајкина Цвету Гиланову, скупљајући метлом ђубре са сокака. — Не знам ни ја сеја Митро — одговара Цвета — Сигурно је негде одазваше на који порођај. —- Андрејка стао уз лествице папремишља о томе: ко би се то и ради чега пењао на таван бабичине куће, али никако да се сети. Ако је лопов пошао у крађу шта је могао украсти са тавана, на коме ничега нема, јер да чега има, не би врата на њему била увек отворена. И најзад копкало га је да сазна колико је њих на тавану. Па му, онда, паде на памет да обори лествице, те да се лопов не може скинути с тавана, докле когод из општине не дође. Таман Анлрејка приђе лествицама да их одвоји од зида, а Јулка утрча у авлију, и за .њом: Ђока Кркота, општински полицаја; Црнка, биров и тројица општинских патролџија са пушкама о рамену дојурише све у трку. И људи, и жене, и деца све то пристало за општинским чуварима јавне безбедности. — Да није утекао ? — пита задувана бабица. — Где је лопов? Где су лопови ? Колико их је? — пита Кркота. — Да ли су наоружани? — утиче се Црнка. — Није утекао — одговора Буца. — Тамо је још на тавану. Не знам колико их је. Кркота прошапута нешто патролџијама, па