Nedelja

Број. 7.

Страна 3.

Патрижан би принуђен да га ућутка, опоменув га, да штеди бар себе, кад већ неће свога бившег благајника. И ако је веома олако узео први испит Просперов, Фовела је строго испитивао, пошто је сматрао да ће од њега и осталих сведока дознати право стање. — Молим вас, господине, да идемо редом, а за сад ограничите се само на то, да одговарате на моја питања. Јесте ли кадгод посумњали у поштење вашега благајника? — Не, одиста никад, ма да сам имао безброј узрока да будем узнемирен. — Какви су то узроци? ----- Проспер Бертоми, мој благајник, играо је карата; проводио је по читаве ноћи за карташким столом и губио је, као што сам дознавао, прегрдне суме. Имао је веома рђава познанства. Једном ]е мој благајник имао спор због карата са извесним господином Кламераном. Спор се зачео за карташким столом а свршио се код полиције. За тим је банкар читав сат на најстрашнији начин теретио Проспера. Најпосле кад је ућутао рече му судија: Признајте, господине, да сте непаметни, да не речем и грешни, кад с-те свој новац могли поверити таквом човеку. — Е, мој господине, одговори Фовел, Проспер није вазда био овакав. До прошле године могао је служити за углед младићима његовог доба. Имао је приступа и у моју кућу, сматрали смо га по готову као својту. Са мојим најстаријим сином био је у присном пријатељству; готово свако вече проводио је код нас. Али од једном престао је долазити и ми га више не видесмо, ма да сам имао довољно разлога веровати да је заљубљен у моју синовицу Мадлену. Патрижан набра чело, а то је радио вазда, кад му се учинило да је наишао на какав траг. — А да није ова љубав узрок, што се Проспер тако нагло уклонио? — А зашто то? запита банкар изненађено. Веома бих му радо дао руку моје синовице, и само сам ишчекивао да је заиште. Он би са њом био веома срећан; она је лепа, а мираз јој износи пола милиона динара.

— На тај начин чиме бисте објаснили поступак вашег благајника? Банкар размишљаше. — У опште узев, ничим, одговори он. Вазда сам сумњао да је Проспера скренуо с доброг пута извесни Раул Лагорс, с којим се код мене цознао. — А!.... А какав је то младић? — Сродник моје жене, ваљан, добро' васпитан и бистар младић. Истина мало лакомислено живи, али и може му се богат је. Судија није више слушао на говор банкаров. Лагорсово име забележио је у свој дневник, у коме је имао већ подужи списак имена. — Сад на посао. Јесто ли ви тврдо уверени да крађу није могао извршити нико други осим њега? — Потпуно сам уверен о томе. — Зар ви ваш кључ не остављате никад. — Веома ретко и то само у орманску фијочицу у спаваћој соби. —- А где вам је био кључић на дан крађе? — У фијочици.... — Па онда.... — Допустите ми господине, упаде му у реч Фовел; да вам приметим, да код таквих каСа као што је моја, кључ много не вреди.... Пре свега ваља знати, паролу, којом се отвара главна брава. Са том речи може се каса и насилно без кључа отворити.... — А зар никоме нисте поверили ту реч? — Никоме, господине. Чак бивало је чешће да ни сам нисам знао паролу. Просперју је по вољи мењао па ми је тек после казивао. Бивало је да сам по неки пут и заборавио ту реч. -— А јесте ли је и на дан крађе заборавили? —, Нисам. Парола је баш у очи тога дана измењена, па пошто је веома чудно гласила, пала ми је у очи. — Каква је били та реч? — Жипси, одговори банкар, отежући свако слово, да би га судија боље разумео. Патрижан записа ту реч. — Још једно питање господине, где сте : били оне вечери, кад је крађа извршена ?