Nedelja

Број 7

Страна 1]

КРВДЉИВИЦВ — МЈсНе! СогЈау Маломе Полу била је највећа радост кад је четвртком излазиб у шетњу са мајком. Мајка је била помоћница учитеља у основној школи, а Пол бесплатни интернатиста у лицеуму. Недељом су излози трговина затворени, а гомиле света би поплавиле улице, музеје и паркове. Четвртком пак све се то лепо могло разгледати и уживати у лепотама весела Париза. Редовно су ишли под руку, ма да је дванаестогодишњи Пол допирао мајци До појаса. Мали Пол веома је поносит био на своју мајку. Налазио је да је она неко савршенство, нека величина, неко благородство и узвишеност. За време шетње чинило му се као да је сад он заштитник њен, у место оца, који је по ваздан заузет послом у некоме надлештву. Тај четвртак, о коме пишемо, био је особито леп. Први сунчан пролетњи дан када је ваљало и сунцобран понети. Прошетали су се неколиким улицама а тада Полова мајка изненадно, без икаква претходна увода, упаде са својим сином у неки базар. Чудноват, необразложен прекид лепе шетње! Дечко се чудио поступку своје мајке, јер је спадало у ређе случајеве, да она за време шетње где год сврати. Гомиле свилених тканина и чипака покривале су све дућанске тезге. Ту ти је било и рукавица и мирисавих џепних марама. Хиљадама радозналих је гамизало по продавници. У тој тишини чешће је и очепљен понеко. Мали Пол бојажљиво се прибио уза своју мајку, која је у тај мах била чисто у ватри, у грозници, у нервози. Питао се само: у које ће она одељење? Да неће тамо, где су играчке за децу? Није умео да погоди. Мајка је грозничавим трком тако рећи прескакала преко степеница, те се мали Пол сав задувао и грдно заморио Пред очима му је играло оно шаренило од боја и дезена. Ј Шта то намерава његова ма јка, кад никако неће да стане? И онда она се

свакад са њиме разговарала, а сад само ћути.. ни речи да проговори... Опет дођоше близу веза са чипкама. Изгледаше као да се мајка колеба... За тренутак пусти руку свога сина и онда га опет привуче к себи. Изгледало је као да је свршила посао, ради којега је дошла, јер се упутила изласку... Али у тај мах стаде пред њих некакав господин са белом марамом о врату и шану мајци нешто на уво... Она раздражљиво протествује, али господин са белом марамом показује јој руком на сунцобран.... Жена пребледи, па и против своје воље пође за тим непознатим човеком... Боже, шта се то могло десити? Мали Пол, који се грчевито ухватио за своју мајку, волио би да зна шта је, али нема смелости да запита. Успењаче их све троје диже на највиши спрат. . . Ту нема људи, све је мирно и тихо по ходницима. .. Човек закуца на 1 ратима једне собе и даде знак својим пратиоцима да пођу за њим. У соби за великим писаћим столом сееи некакав други господин са белом марамом о врату. Тај изгледа још строжији од онога првога. Брада му је бела, а у рупици раденгота црвени се орден, око врвца. Мора бити да је то нека висока и отмена особа. Људи са белом марамама измењаше мисли. Жена се чисто стропошта на столицу. Мали Пол, који око ње облеће, ништа не разуме од целе ствари, али му се ипак чини као да га је неко ухватуо за гушу па га дави. Мора бити да је ово неки необично важан догађај. Да неће да вређају његову мајку? То нек се не усуде урадити! Стиште своје песничице и сабра веђе. Или ће је одбранити, или .. . Онај озбиљнији и строжији господин поглади своју браду и опоро запита: — Госпођо, вас су тако рећи на делу ухватили, надам се да нећете одрицати? Зар оптужују његову мајку? Чиме? О ч ему се то г ов о 0 и? Шта ли 0 на одгоВОрИт и ? — ^е поричем . . . истина је . . . присвојила сам један комад чипке . < . н. сакрила сам га у сунцобран . . . Али кунем вам се то ми је први пут у животу. . . Кад би само знали колико сам се .борила сама са собом, па ипак нисам могла да се савладам!.