Nedelja

Страна 12

Б'зој 7

Једнога дана чисто механички, нехотично узех парче крпе.. Тек код куће видех шта учиних. . . Ужаснула сам се на помисао, са Јхаквом се лакоћом могу овде придизати ствари. . . Друге недеље дошла сам опет. . нисам могла да одолем искушењу . . . Ви сте господо, криви, јер ви чините тако да ми морамо доћи у искушење. . . Све поређате по тезгама, а ништа не чувате. Човеку се засене очи, опије се и занесе се прохтевом и жудњом, јер све ствари око њега као да му довикују: „Узми нас, твоје смо!" Па ипак тада сам се вратила празних руку, али сам још онда осетила, да ћу .другом приликом кад дођем, приди ш и

осећаји. .. Тешка мора му је притисла груди, осећао је голему тугу. . . Још се само једна Овална мисао рађала у њему. Чекао је да чује, шта ће.рећи тај преозбиљни господин. Тај је господин, међутим, свикао на те свакодневне појаве, те је за то сасвим мирно и хладно рекао: — Госпођо, приморан сам, да вас упутим најближој полицији! Али у тај мах се десило нешто, што је и тога преозбиљнога човека потресло до дна душе; нешто, што га је покренуло на попустљивост и на праштање. Два топла пољупца је осетио на руци а два сузна и брижна дечја ока почиваху на њему,

Перамида „пепеза" Са јавнога часа српског п Сокола"

:понети нешто са собом... Како да се- одбраним од искушења? Повела сам дете у тој лудој вери, да ћемо присуство његово сачувати од себе саме. Ако његово присуство очеличи моју отпорну снагу онда ћу бити спасена. . . Само четвртак после тога нам стоји на расположењу. Кад год би осетила моћ, ја бих повела са собом и сина.. . И видите ни дете ме није могло спасти. Нико на свету није могао да стане на пут мојим страсним жељама. .. Мали Пол слушао је мајку забезекнуто, с највећим чуђењем. Речи њене су му звучале у ушима као рој пчела. . . Хиљадама мисли му је прелазило преко главе а груди су му растрзале најсупротнији

преклињући погледом својим.. . . — Драги, добри господине, не одузимајте ми мајкицу! Не дирајте је! . . . Сад, кад већ све знам . . . пазићу боље на њу!. . . И тај строги и неумитни човек убриса овлажене очи и потресеним, меким гласом рече: — Идите!