Nedelja

Страна 14

Број 7

тек стоји укрућен као статуа, држи пушку .,пред прси", а стари ђенерал га само гледа и задовољно се смеши. Најпосле рече нешто тихо пуковнику. Могло се само разабрати: Сувише }е глуп, ђенерале! рече мајор. Да видимо! рече ђенерал и ободе коња, те приђе ближе Бартеку. Сад ће један ђенерал да се са редовом забавља. То ће његовој екселенцији бити у толико лакше у колико зна пољски. У осталом, тај редов је отео од непријатеља четири заставе и два топа Одакле еи? пита ђенерал — Из Погњебина, одговори Бартек. — Добро! Твоје име? — Бартек Словим. — Човек... преводи мајор. — Меме! понавља Бартек, покушавајући да говори немачки. — Знаш ли зашто си тукао Французе? — Знам, целенцио.... Добро, кажи! Бартек стаде да муца: — За то, за то.... И тад му срећно падоше на ум Војтекове речи, те се он брже користи њима. — Јер су Немци, али само горе пасмине! Лице се старога ђенерала развуче од прилике тако, као кад би хтео да се смеје. Али после кратка времена приђе екселенција мајору и рече му: — Ви сте имали право! Бартек задовољан сам са собом стоји као укопан. Ко је данас добио битку? пита ђенерал. Ја, целенцио! одговора Бартек без устезања. Лице екселенције опет се стаде грчевито развлачити. Да, да, ти си однео победу. Ево ти награде за то! И стари ратник скиде са својих груди крст, те га прикачи на прса Бартекова. Добро расположење ђенералово налази одсева на лицима пуковника, мајора, капетана, па и самих нижих официра. Све је весело. По одласку ђенералову, пуковник прилази Бартеку и даје му десет талира, мајор му даје пет, а остали сваки мање.

Сви се смеју и понављају речи, како је он добио битку. Бартек је због тога блажен, као да је у седмоме небу. Чудновато. Једино је Војтек незадовољан нашим јунаком. Кад су увече сели да отпочину и да једу, Војтек ће рећи тоиом резигнације. Ти Бартече, грдна си глупачина! — Како то? пита Бартек, а једва изговара речи, јер су му пуна уста. Шта си то, несрећниче, рекао ђенералу о Французима? казао си да су Немци. — Па зар ниси ти то бубао? — Али ти си требао да имаш толико памети, да су и ђенерал и сви официри Немци. — Па шта је онда? Војтек дође у забуну. — Ето то је, да и ако су Немци, не мора им се то о нос вешати, јер то ни у коме случају није лепо... Па ја и нисам о њима говорио,. него о Французима. Ех, видиш, колико си глуп, па баш то и јесте важно, што су... Војтек прекида говор, јер му се језик нешто саплете кад хтеде Бартеку да објасни разлику између Немаца и Француза и кад хтеде да га поучи како је непристојно пред Немцима о Немцима ружно говорити. 5. На кратко време након тога донесе краљевско пруска пошта ово писмо у Погњебин: ,,Нек је хваљен Исус Христос и света Богородица? Шта се чује ту код тебе? Ти си тамо у колиби испод горњега кревета и теби је добро, а ја овде водим страшан рат. Били смо испод неке велике тврђаве Меца и ја сам Французе тако вукао, да су се томе и пешадија и сва артиљерија давиле. И сам ђенерал је био задивљен и рече, да сам ја добио битку,. па ме је обдарио и крстом. Сад ме поштују много и официри и подофицири, те не добивам више шамаре. За тим смо отишли даље, па је и ту. била битка, само сам заборавио, како се зове то друго место. И ту сам тукао непријатеља, отео четврту заставу и заробио је нифасојског противника. Подофицир ми је саветовао,. да онда кад наш пук буде пошао кући г . напишем некакву „рекламацију" и да оста-