Nedelja

Број 7

Страна 15

нем и даље у војсци, у којој за време рата нема само где да се спава, а јела и вина је у изобиљу у овој земљи, јер је народ богат. Кад смо неко село спалили онда је и црква до темеља изгорела, јер они су католици и много је људи изгорело у пожару. Сад полазимо на самога цара и рат ће се свршити, зато пази на колибу и на Франека, јер иначе ћеш од мене добити иначе споменицу да би знала ко сам ја. Нек ти је Бог у помоћ. „Бортоломеј С ловак." (На.ставкЉе се) ИГРћ УСУДОВћ Ст. Витас 1 ) Прво ћу рећи ово: не приповиједам тек да се приповиједа, нијесам изнашао што, да га нигдје није било и бивало. Не. Приповиједам истину, која је чудна па и обична. Овакијех је појава било па и биће, ако не често и много, а оно понекад, понегдје, па боме и доста, — није Усуд докусурио. Истина је, којој нећу додати ни циглу, већ ћу одујмити подобру, да се не би одуљила. Сваки човјеков живот је игра у.судова, коју уџа погнати баш до краја. Ево да видите. Једноме се није знало ни тада, ни послије, нити сада знам ни ко је ни шта је, већ, ако ћу нагађати. Другоме је се знало и зна све, таман од колијевке му, па до парцеле БХУ. № 83, гдје га, по пропису § 23. под б. у вези са § 53. под ж. ..Штатута за ново биограцско гробље", не смије нико дирати, баш до 23. Марта 1910. тодине по старом календару, чини ми се до 3 часа по подне. Доста. За то вријеме господин стече право на пензију, а он тече право на заједницу свију нумера и парцела, које нијесу притиснуте тешкијем и свијетлијем мраморима, у којој га заједници неће дирати ма се и цио штатут подерао. Знам му велим све, пак би могао нанизати приповијетку три пут Ј ) По жсљи пшичевој штамла се као што је н написано, јужнлм говоројм. (■ Уред. г .Недеље*

већу, али што ће ми. Да га је колијевка зањихала негдје у другоме којем крају, у срећнијем свијету, житије би му збиља било чудно и необично, али — за сина кршне Херцеговине је обично, сасвијем обично... — Море јој бити утјеха, да има још друга у својему роду. Рођен је у старој честитој домаћинској кући, која бјеше од старина чувена и по неукаљану образу и по добру иметку. Стасао је, да, као првенац, прихвати бринути бригу и чувати шљеме; као и сви стари што су, као и бабо му, који спокојно стари и примиче се крају, гледајући како ће га једнога дана замијенити добар син, ваљан човјек и дому и друштву. Староме Јовану Тутунџићу пуно срце, пуна кућа здравља и божја благослова, пуна љепоте, коју само још закитити красном и милом снахом, и стећи одабранијех пријатеља једина још брига, која ће се лахко пребринути, јер окренути се десно ил' лијево, гдје год закуца, отвориће се. Да, али човјек једно, а усуд друго. Од првога луга на огњишту, на тај честити дом не паде ни најмања мрљ?„ а ето сад, да је бар од кога, већ од никога и никоговића, од изрода све три вјере. Притекоше сви први пријатељи, од све три вјере наједнако, да старога Јова утјеше и разговоре. Биједа, кОја се ваљда не мОга избјећи, а која море снаћи свакога, пак и цара у његову двору. Разбор старога Јована, пријатељске ријечи првијех људи, па још мало, да се рана залијечи сасвијем. И било би, да понос младога, бујнога Петра не бјеше јачи и срлнији од хладна разбора, да му младићско срце не бјеше толико запарано, да имаде снаге за праштање, колико је имаде за праведну освету... Разбори бијаху слаби, савјети и пријатеља и баба .неЈаки Једнога дана однесе брза ријека једнога окорела неваљалца, за којим није нико зажалио, — али и срцу Јованову би запарана дубља рана, наваљана срамота на срамоту, жалост већа и тежа... први мрак му одузе узданицу и предаде свијету, широку свијету... Туга ништа лакша, но да га је покопао... Дохватио се свијета пун поуздањз, као да је већ толико са њиме ломио, мада дотле ни ближњега града није љуцки познавао. По-