Nedelja

Страаа 16

Број 7

нио је натучена здравља од пета до перчина, снаге за обичнијех тројицу, поштења за цио свијет, и кајања — баш ни за нокат. Ако је и знао колико је туге оставио за собом, знао је и да нема сад друге, ни да је кадар помОћи. Жао му дође, да не смједе понијети бабова презимена, не за то, дагаје осрамотио, већ да трага прикрије, на који не треба до краја да му стане нико па ни његови. Усуд је на свој начин милостан, па и ту: јадној мајци је брзо туговање прекратио, ваљда зато, што није ни умјела туговати. Оцу не хтједе Млада, здрава, права мушка снага удружена са не слабијим духом, кадра је одољевати свему, кадра је крчити и продирати... И продирао је. Радио је за двојицу за тројицу, радио је све, а све му је ишло од руке. Големој тузи за домом и родом давала му је мелема српска ријеч, баш исто онака српска, какву је зазнао и чуо на материну крилу . . . Биоград је имао лијепу српску ријеч. Године су, као године, брзо долазиле, брже пролазиле, низале се једна на Другу, а исто тако, под вриједном руком Петровом низале су се паре на грошеве, дукати на цванцике. За златне руке бјеше златно времје, а поштења више но свију монета заједно. Године су се ријеђале и рабошиле у календаре својијем редом, а још се не урабоши година србинова мира и станка ситни календарчићи нијесу кадри

ДРНГОЉУБ МИЛИЋЕВИЋ Ииновник Мин. Грађевина најбољи српски пливач

мијењати оно, што су вјечити заробили! Да Петру не бјеше урабошена туна, неби муЈмањкало дома. Жеље и наде оставио тамо, пак исте, исповетне затекао ту, само са већом вјером и уздањем Та вјера му и даваше снаге, да снажније прегне. И бивао је први међу првијема. Поносан да је кадар, а свјестан двоструке дужности, залагао ј е и снагу и иметак. Ма колико да ј е предњачио, опет му изгледаше ситно и недовољно. Хтио би још, а много, врло много треба. Никад се није окретао на оне за собом;грабиоје за првијема, са њима. Слушао је, читао је, па ето, доживи, —' да сам чини. Никога није кривио,.. да успјех није ни полован, а наде је признао даље, као и дотле. Никад ни помислио није, а толи изустио: што да остане без свега. Не тужан и брижан, већ поносан јаче но икад, јер, зар је и могло бити другачије? Задовољна душа бјеше свјиетла, свјетлија, но и златна колајна на прсима му, којој се није веселио, штогаје биљежила као одабрана, већ што је казивала, њему казивала, да је био на својој дужности. Пак, шта би више?Слаби би дух балдисао, стукнуо, а његов је тек каљен, чвршћи. Руке снажне, здравље неначето, срце и душа нетакнути, искуства више,. самопоуздање јаче.... Таки могу посрнути,. али пасти не. (Наставиће се) ^ а 1У ""