Nedelja

Страна 10

Број 10.

вам одмах казати, да је ваш отац отишао с тим уверењем, а то је и моје мишљење, да ви ни пет пара нисте узели из касе Андрије Фовела. Овај глас толико је обрадовао Проспера, да није могао прикрити своју радост. — У осталом, настављаше дебели, ово писмо вашега оца замениће потпуно све формалности представљања. Благајник узе писмо, отвори га гт поче читати. За време читања лице му се све више ведрило и на бледим јабучицама његовим појавило се и нешто мало руменила. — Отац вели, господине, да сте ви његов најбољи пријатељ и саветује ми, да вам се безусловно поверим и да слушам ваше савете. — Наставиће се. —

ЗРНО ЦРНА БИСЕРА — Леон де Тенсо Свакад морам да се смејем кад год се ко у нас жали на оскудицу воде. У близини Црвенога Мора има град Аден са шездесет хиљада становника, који је озидана на вулканичном. песковитом земљишту. Тамо би ваљало послати све те незадовољнике, јер тамо за сва блага индискога царства не би могли добити ни капљице воде. Шта више, не би нашли тамо ни једне биљчице, ни једне травчице. Запитах мога пријатеља, конзула у Адену: — Кажи ми, молим те, шта бива од оне силне воде, која пада код вас у облику кише? Враћајући се из Китаја свратио сам у Аден, да посетим свога пријатеља Пижола, који ме је лепо дочекао, провео кроз сва места и све ми лепо објашњавао. — - Кад пада киша, рече ми он, онда она попуни јавне бунаре, али има већ пет година, како овдашње становништво ни облачка није видело на небу. — Па од куд онда она вода, коју смо пили при доручку? — Из фабрике. Енглези дестилишу морску воду и продају нам је. Златом је плаћамо, али и одлична је. Савремено човечанство прозрело је свг тајне природине и тако се и овде има воде и ако набавка њена може да упропасти

човека. Месечно плаћам по сто динара за воду за пиће и за купање. — До ђавола, зар сиромашни Аденци не пију воде ? Не верујем да би и они могли дати по хиљаду-две динара само за пијаћу воду. —■ Они су задовољни водом, коју доносе на камилама из планине, на двадесет километара удаљене одавде Није ни најмање пријатна вода, јер је у мешинама преносе, те се осећа мирис коже. Али шта да раде? Фабричка вода је веома скупа, а осим тога и строго је забрањено, да се урођеницима продаје. Само Европљани, енглеска посада и страни бродови смеју трошити дестилисану воду. Као савестан путописац све сам тотачно прибележио. За тим смо се вратили кући мога пријатеља, где је већ његова жена очекивала на нас. Дивна Марсељка, за коју је грдна штета, што је жива сарањена у Адену. Тек јутрос сам се видео први пут са њом, јер се мој пријатељ сасвим скоро оженио. Разговарасмо се о околини и аденскоме друштву, Пижоловица се горко жалила, како само две познанице има : неку Енглескињу, која не зна ни речи француски и гостионичарку хотел „Универса", веома веселу и духовиту женицу, али која се радије забавља са босоногим Арапима, него са својом земљакињом. Изјавио сам своје искрено жаљење, што јој се тако ретко указује прилика да се забавља. — Бога ти драга женице, рече Пижол у шали ; што тајиш нешто од нас? Признај да У арапскоме кварту имаш једног потајнога обожаваоца. Жена набусито слеже раменима. — Брр! Црни Арапин! Црн је као моја обућа ! рече с омаловажењем. — Истина је, да је црн, али је веома леп младић, објашњавао је Пижол; па је још и богат. Он је најбогатији кавени тоговац у Адену. Сутра ћемо код њега. У његовоме стану наћићеш огромну множину скупоцених раскошних ћилимова, разних скупоцених ситница и сваковрсних ђаконија. Прави базар. Моја жена остаје по читаве сате код њега. Да нисам стао ја по среди, Мулуд би се већ одавна преселио к нама са својим намештајем. — Не прегони, молим те! рече Пижоловица осорно. Не верујте му, господине ; ја не тражим друштво црнчево. Има већ две недеље како нисам била код њега. — Изгледа ми као да је моја женица данас рђаво расположена, јер је од јутрос на великоме губитку.