Nedelja

Број 10.

Страна 11.

-г- Доиста се љутим, јер сам цело јутро узалуд тражила пар овога црнога бисера, који носим у уву као минђушу. То ми је донео муж на поклон са Цејлона. Погледајте само како је то леп и скупоцен бисер! Гледајући минђушу нисам могао да не приметим, како је Пижоловичино уво необично мало, меко као кадифа и ружичасто. Из косе и лица јој распростирао се мирис, што заноси и опија... Још смо се неко време разговарали и онда смо отишли на раван кућни кров да, по тамошњем обичају, отпочинемо. Сутрадан у друштву са мојим пријатељем одох у арапски кварт, да се упознам са тајним обожаваоцем гђе Пижоловице. Мулуд бен Саид, као што му и име казује, пунокрвни је Арапин. Милионар је и кавени трговац, код кога се може добити одлична мока. Признати морам, да се у ГХаризу исто тако одлична мока, кава продаје, па је ипак многи доносе из Арабије. Не стаје скупо, а причињава човеку мало задовољства. Били смо нас тројица: ја мој пријатељ Пижол и неки наш земљак, који је исто тако пропутовао цео свет, али на жалост заборавих му име. Беше то научник и особењак. Сваку ситницу је прибележавао и то-још за — академију чији је тобожњи дописни члан. Саветујем свакоме, да се на путу чува тих дописних чланова академија наука. Мулуд говори одлично енглески. Стасит је и леп човек. Дочекао нас је пријатељски и са готовошћу нас је провео кроз своје магазе и кроз кућу. Кад смо све размотрили онда нас је почастио мирисном кавом, чибуком и свежом водом. Вода, која је донесена са 20—30 километара даљине на камилама, разуме се, да није била тако особито примамљиво пиће, али сам био толико жедан, да би ми и она била добра. До душе, ја сам се још у Китају научио да жедним и да пијем рђаву воду. Али кад сам воду принео устима, учинио сам чудно откриће. Није се осећао задах коже. Била је бистра и хладна, као да је сад донесена са планинског извора. Осим тога распростирала је око себе благ мирис; мирис љубичице. Мирис љубичице у Арабији, чисто непојмљива ствар! И научнику паде у очи та невероватна околност. Омириса воду и повуче још неко лико гутљаја из чаше и онда ми научничким тоном рече:

— Зар не осећате како пријатан мирис има ова вода? — Како не бих осећао, права љубичица. — Е, видите, драги пријатељу, међу каменим угљевима има и таквих, који имају сличан мирис мирису љубичице, зване у1о1а оДога^а. Фабриканти мириса знају то већ одавна и на тај начин фалсификују своје мирисе. Из тога је лако извести закључак, да је та вода морала стојати у додиру са таквим каменим угљем. Камени угаљ у Арабији?! Глупа претпоставка! И најмање парче угља, које би се у Адену употребило, доспело је овамо из Енглеске. Наш научник је за тим почео да бомбардује домаћина разним питањима у погледу порекла воде. Где се и како се пуне бурад њоме? Да није већ раније купио био карту за данашњи повратак из Адена, он би кадар био да оде још и на сам извор те мирисаве воде. Овако пак задовољио се само тиме, што је напунио једно стакоце водом, како би код своје куће испитао јој хемиске састојке. Мене је изненадила забуна, у којој је био Саид кад је видео шта смо открили. Пре, него што бисмо пошли, ја сам још једну чашицу воде наточио себи. Том приликом приметио сам да на дну суда, у коме је вода, нешто звечи. Нагло сам прегледао суд ина своје велико изненађењо нашао сам у њему црно бисерио зрно, сушто онако као што је оно, које сам гледао у уву Пижиловице. И исти мирис је био то. Сумње немо то је пар онога бисера. А тај глупи академик говорио је о слојевима каменога угља!.... Јадни мој пријатељу . Та издаја то неверство, црње је, мрачније је него што су сви угљеви овога света. Паде ми на ум оно, што ми је мој пријатељ јуче рекао : „Вечерња клима је овде чудновата; мушкарце слаби, а женске крепи и дражи". И ја код овога Арапина налазим парњака онога бисера, који онако дивно мирише!... Шта да радим? Ништа. Изгледало ми је као да лепи Мулуд претећи гледа у мене. Осим тога не би било ни прилично да у присуству мога пријатеља узимам на одговор Арапина. Док је научник опрезно завијао стакоце са водом, дотле сам ја брзо макао бисерно зрно. За тим одосмо... Академик оде право на пристаниште, камо га је срећом и мој пријатељ Пижол отпратио. За то време ја сам испунио своју дужност, те сам бисерно зрно предао сопственику.