Nedelja

Страна 20.

Број 10.

ДРАГД — ДРДГОДО Корално се море блиста Дрхте шкољке, пир се спрема; А у дворцу сањарије Јоште моје драге нема. Заспали су бесни вали; Не мичу се, земља спава. Ћути живот, ћути гора, Васиона ћути плава! Ал' заблиста исток крвљу По небу се румен просу. Пир се слави! — а драга ме Пољупцима страсним осу... Ж. Ј. Ђорић.

Наши руеки гоети на војиим СТАРА ВРАТАРКА — Копоман ЈУСикеат ПРЕВЕО Петар Д, ЈокиЈ!

1ЈЕп(:герп5зе с1ез рошрез Цтеђгез, јесте поштовања достојно друштво. Дужност, коју оно отправља, није баш најпријатнија, но ипак је оно, као што мало пре рекох, достојно поштовања, јер се занима отправљањем људи са овога света на онај други.

До душе, мало је скуп подвоз који оно наплаћује, но кад се узме у обзир, да је пут врло далек, и да се отуд више никад не враћа, онда се човек помири са том скупом тарифом. Наравно у старо време, када су носила вршила ту дужност, био је подвоз много јевтинији. И дан дањи по селима се врши пренос кандидата за рај, као и за пакао, помоћу носила. Но сасвим је друкче са становницима варошким, који су цео свој век мањезише раскошно провели, па и после смрти, и ако се од свега на земљи морају растати, захтевају да се према свом друштвеном положају сахране, и зато се обраћају друштву ^Етгерпнзе с1ев ротрез ћтеђгез. Ја рекох да је посао који то друштво отправља поштовања достојно, но има људи који и даље иду, па налазе да је тај посао чак леп па и узвишен. Тако на пример старој и сваког поштовања достојној г-ђи Приклерки, вратарци у у једној великој кући у Керепешкој улици причињаваху сахране и погреби право задовољство. Истина, да су се људи у овој улици, у којој непрестано пролазе пратње, навикли на погребне песме као на куцање дуварног сахата у соби, па тако се и стара вратарка била навикла на гладање пролазећег погреба и потпуно се спријатељила са мишљу на своју скорашњу смрт. Ништа је иије везивало за овај земаљски живот. Њени су рођаци и пријатељи давно помрли, а свет, у чијој је средини она сада живела, био је за њу потпуно стран. Она је само још једном циљу тежила у животу. У једној старој и изношеној чарапи чувала је она сву своју уштеђевину која се састојала у 95 сребрних форината и 40 крајцара. Ни мање, ни више управо толико. Једина њена тежња беше, да ту своју уштеђевину за толико умножи, да постигне округлу цифру од 100 форината. Са капије куће у којој је вршила дужност вратарке посматрала је она из дана у дан мимопролазеће погребе, па се често и придружила њима,и испратила дотичног до његове вечне куће, не обзирући се ни најмање на то, што јој је умрли био савршено непознат, и том би се приликом до миле воље наплакала. — Тако ћу се и ја сахранити, мислила би често ова поштена душа, па би онда додала са извесним поносом у себи, рецимо

Снимак г. И. Левиа, трг. аутомобилииа