Nedelja

Број 10.

Страна 21.

Година једна за другом прохујаше, а за то време и уштеда вратаркина попела се на де-

овако: „Мој ће погреб бити за петнаест форината бољи; имаћу неколико свећа и марама више". Често се опет враћала нерасположена у свој сиромашан стан, а то се дешавало обично кад би видела погреб каквог отменијег човека. — Мора да то кошта читаво једно имање, иомислила би у таквим приликама јадница, те би онда додала како су сретни богати људи, а нехотице би помислила на Карла Вереша. Дакле ипак је постојало једно биће на овоме свету, за кога се старица интересовала. Ко је био тај ? Можда какав рођак? О не, рођаци су већ давно помрли... Карло Вереш беше неки сиромашак ђак, који је још пре двадесет и неколико година као кирајџија становао у њеном сиромашном стану. Беше то по изгледу ружан младић, са риђом косом, који није имао никога и ничега на овоме свету сем своје оштроумности и вредноће. Но ове су особине довољне да се може много постићи. Кад је овај риђи младић први пут раширио своја крила, да би полетео, што но реч, у живот, стара би га вратарка посматрала, и пратила са пажњом сваки његов корак у животу. Он је напредовао сваким даном све више. Из почетка је стара врло ретко могла да прочита његово име у дневним листовима, но дошло је једно време кад је из дана у дан читала његово име, јер је то риђо дериште постало човек, и би изабран за посланика за парламенат. Сви су га листови хвалили као човека, који се за народну ствар заузимао, и чије су беседе и говори у парламенту били прави бич за велике и силне државнике. Он сигурно не би старицу познао, а она се међу, интересовала за њега толико, колико би се човек интересовао за јунака каквог упола прочитаног романа. Докле је тај човек дотерао и колико је постигао, помишљаше она често у себи, и какав ће тек његов погреб да буде кад га једном Бог буде позвао к себи ? Начин сахране био је за њу мерило, за оцену људи и њихових положаја, јер рекла би она често, какав је био човек за живота најбоље се види и оцењује по сахрани његовој.

ведесет и седам форината, јер је старица само поретко могла коју пару од своје зараде одвојити. Но сад да видимо, шта се збило за то време са Карлом Верешем? Његово се име није више читало по новинама. Људи су и даље продужавали своје свакидашње послове, а међу собом се свет и даље мрзео и љубио. Дневни су листови и даље доносили новости, но нигде се више није спомињало име Карла Вереша. Шта ли се догодило са њим ? Ваљда се иселио негди у иностранстранство, или је можда под другим именом за учињене заслуге увршћен у ред племића? Стара је већ сасвим била заборавила на њега, и само се сећала још по кад и кад приликом сахране каквог великог господина, но и то се већ ретко догађало. — Године пролажаху брзо. Безброј мртваца за то време пренесено је керепешком

ЈЧаши руеки гоети на војним аутомобнлима

улицом, — читава је генерација изумрла за то време, и још се стара вратарка једнако виђала при погребима. Једне вечери, када се стара била вратила са гробља, и стала пред једним излогом, да посматра цене мртвачких венаца, прође крај ње једна одрпана и жалосна људска прилика. Старица се освртала за овом приликом, јер, јој се учинила позната. Срећом непознати застаде пред једним излогом, пуним разних јестива, а светлост која је падала на његово лице, омогући старици да позна пепознатога. Капут му је висио просто у дроњцима, ци-

Снимак г. И. Левиа. трг.