Nedelja

Страна 4.

Број 13.

<

— Брата! примети Проспер горко, то је она иста реч, коју изговористе, кад ме одагнасте од себе. — Брата! Е, па што сте ме онда пуне три године пуштали да се заносим лажним сновима? Да ли сам био ваш брат и тада кад смо ишли на Нотр-дам-де-фурвијерску црквену славу? Тад смо се једно другом предолтаром заклели на вечиту љубав и ви ми дадосте амајлију, рекавши ми: „Чувајте ово као знамење моје љубави, оно ће вам бити од среће." Мадлена га погледом и покретом руке хтеде прекинути, али Проспер не виде то. — Има томе већ читава година, настављаше Проспер, кад ме разрешисте моје речи, али измамисте од мене обећање, да се никад нећу трудити да вас видим. Само да ми је знати чиме сам заслужио такво поступање са мном ? Ви ми не дадосте објашњења о томе. Одагнасте ме од себе а ја се покоравах вашој вољи и претварах се као да се то догодило по мојој сопственој вољи. Ја будала! Нисам видео да је једина сметња нашој љубави — ваше срце, Мадлено. Па ипак ево очувао сам све до данас свету амајлију... А верујте ми није ми донела никакве среће. Непомична и пребледела као какав кип стојала је Мадлена погнуте главе, наслонивши се руком на сто. Из лепих очију њених котрљаху се крупне сузе.

Давојка еа еела нз

— Рекох вам већ да ме заборавите, рече тихо. — Да вас заборавим, викну Проспер разјарив се као да је чуо хуљење бога, да вас заборавим ! А могу ли ја то ? Могу ли да вољом својом обуставим опток крви своје? О, боже мој, па ви ме нисте никад љубили. Заборавити могао бих само тако, кад би престало куцатимоје срце, а за то има само једноједино срество; а то је — смрт. Ова реч изговоренадивљомод- важношћу, потресе Мадлену. — Несрећниче! викну она. — Да, тако је, несрећник сам. Тисућу пута несрећнији но што мислите! Ви никад нећете појмити моју патњу. Има већ ево година дана, од како сам сваким јутром почињао своју несрећу и сваки пут казивао себи: Свршено је самном, она ме више не љуби! Ви поменусте заборав! Тражио сам то и на дну отрованих пехара. Покушао сам да изагнам из срца успомену на прошлост, која ме је пекла као жива ватра, али узалуд! И ако се тело заморило, неумитно сећање остало је снажнв и здраво. Увиђате ваљда и сами, да сам се морао бринути о своме спокојству, морао сам помишљати на самоубиство. — Забрањујем вам да ту реч помињете. — Ономе, кога не љубимо, не можемо

Снимак г. Љубише Валића екопљаиеке околине