Nedelja

Врој 13.

Страна 3.

Испеше се на други спрат и стадоше пред једним вратима, више којих висаше бакарна табла с натписом: МосЈез е! соп1есИош. До довратка висаше скупоцен свилен гајтан, али Вердире га се не хте ни дотаћи, већ је закуцао на врата неким необичним начином, и врата се отворише одмах, баш као да је неко ишчекивао на тај знак. Врата је отворила нека женска. Могло јој је бити око четрдесет година. Била је обучена веома просто, али пристојно. Без речи уведе Проспера и његовог друга у чисту трпезарију, на којој је било неколико врата. Жена се дубоко поклони пред Вердиреом, управо као штићеник пред својим заштитником. Вердире није ни свраћао пажње на то. Погледом запита жену, као кад би хтео рећи: — Но? Женска му даде одговор на тај исти начин. Њен је одговор значио: — Јесте. — Да није тамо ? запита Вердире тихо, показав руком на једна врата. — Не, одговори жена тако исто тихо; тамо на другом крају, у малом салону. Вердире отвори одмах врата и готово гурну Проспера унутра, шанув му на уво: — Идите унутра... па будите храбри! Али узалудна је била та опомена. Одмах у првом тренутку кад је ушао, Проспер се није умео савладати већ је гласно узвикнуо: — Мадлена!... И одиста синовица Фовелова беше ту у пуном сјају своје узвишене лепоте, која је изазивала у свакоме дивљење и поштовање. Стојала је до стола на сред собе, на коме је било разних тканина. У руци је држала тешку црну тканину, проткану златним пругама. То јој је било јамачно потребно за костим дворкиње из доба Катарине Медичијеве. Кад је видела Проспера, сва јој крв ЈУР Н У У образе, лепе очи њене у пола-се заклопише, а снага је толико издаде, да се мораде наслонити на стб само да не цадне.

Проспер је знао да Мадлена није од оних женскиња чије срце не би могло савладати савете разума. дакле, да није од оних, које имају, истина, осетљивости али не и осећаја, и које у свима приликама умеју владати собом. Мадлена беше њежна; њена душа пуна идеала беше готово болећива. Али тако исто беше она и поносна и неспособна да уради што на уштрб своје савести; пред неумитним заповестима савести она се клањала и покоравала. Њена слабост трајала је само неколико тренутака, али одмах за тим прикупила је сву своју снагу и готово као увређена рекла је: — Откуд вам та смелост, господине, да вребате моје кораке куд идем? Како сте смели доћи овамо ? Ми знамо да Проспер није крив. Могао је, дакле, у две речи објаснити шта се догодило. Али није имао моћи да то уради. — Ви ми дадосте вашу часну реч, продужаваше Мадлена, да не ћете никад ићи за мном. Зар се тако одржава реч? — Обећао сам, госпођице! али... Заћута. — Ах, говорите, говорите! — Од онога дана толико се које чега догодило, да сам помишљао да могу за часак заборавити на дату реч, коју сам по слабости својој дао. Што вас понова могу видети треба да благодарим само случају, или боље речено вољи некбг другог, а не мојој сопственој. На жалост, кад вас видим срце ми дрхти од силне радости. Нисам мислио, нити сам веровао да ћете немилосрднији бити од других и да ћете ме одгурнути од себе баш тада, кад сам тако несрећан. Да је Проспер мање узбуђен био услед неочекиваног састанка, могао је лепо прочитати из красних очију Мадлениних, која је тако дуго господарила над њим, шта се догађа у души њеној. Па ипак чврстим и поузданим гласом рече: — Ви ме доиста добро познајете, Проспере, знаћете, дакле, да вас не може снаћи никаква несрећа, а да је и ја не бих морала осетити. Ви трпите... ја вас сажаљујем, као што сестра сажаљује судбу свога љубљеног брата...