Nedelja

Страна 2.

Број 12.

то, осим греботине на каси. Једном речју имао сам право. Благајник је прикупио сву своју умну снагу, не би ли могао што разумети из овог монолога Вердиреовог, кога није смео прекидати у говору. — Хајд да видимо и да потражимо ко је могао бити она друга личност, која сад осећа грижу савести, па ипак не сме ништа да открије. За тим узе писмо у руке и прочита га два три пута, испитујући сваку реч и сваку реченицу, слог по слог. — Јасно је, рече тихо, и сувише је јасно, да је ово писмо женска рука писала. Човек кад хоће некоме да укаже услугу и шиље му новаца, не ће никада употребити израз „помоћ", која је реч најувредљивија. Човек би могао рећи зајам, сума, пријатељство, или ма шта друго, само не помоћ. Једино жена, која не познаје будаласту осетљивост мушких, могла је употребити такав израз, који савршено одговара стварном стању. А што се тиче израза „има још срца" и т. д., то је већ једино жена могла смислити и написати. Овом приликом Проспер је пратио и разумео логику и закључке свога заштиника. — Држим, господине, рече Вердиреу, да у ову ствар није умешано никакво женскиње. Вердире није хтео ни да чује овај приговор Просперов. Можда га није ни чуо, или што је вероватније, није хтео ваљда, да залудничи око јалове препирке с Проспером. — Сад да видимо хоћемо ли умети пронаћи одакле су исечена слова, из којих је састављено ово писмо. Приђе прозору и узе посматрети слова с таквом пажњом, као какав научник неки стари рукопис. —• Сићушна слова, рече, али лепа и чиста; лепа штампа, фина и чврста хартија. Према томе слова нису исечена ни из новина, нити из каквог романа или какве друге књиге. Међутим сећам се да сам већ једном видео ову врсту слова. Вердире је зинуо и разрогачио очи толико се мучио око тога, да прибере своје сећање, откуд му је тај тип слова толико познат.

Најпосле се удари руком по челу. — Нашао сам! До сто врага, како то да нисам одмах на први поглед познао ? Ова слова исечена су из молитвеника. О томе се можемо и осведочити, то нам лежи у власти. То рекав лизну врхом свога језика једно од прилепљених слова, па кад се оно довољно наквасило, он га скиде врхом чијоде. На другој страни одлепљеног слова лепо се могла прочитати латинска реч, Оеиз. — Ах, рече весело, дакле нисмо се преварили. И сам чича Табаре 1 морао би бити задовољан са овим проналаском. Али сад да ми је знати шта је с молитв^ником. Да ли га спалише ? Не, у то сумњам јер се повезана књига тешко спаљује. Јамачно су га бацили у какав закутак. Вердире прекиде самога себе у говору; вратар се беше вратио са носачем из улице Пижол. — Ах, баш на време дођосте, децо, рече Вердире окренув се носачу. — Сећаш ли се, рече му; да си јутрос донео овамо ово писмо. — Сећам се веома добро, господине, у толико више, што ми је адреса јако пала у очи; овако што у мом животу нисам видео. — Слажем се с тобом. А ко ти је дао ово писмо? Је ли био човек или жена? — Не, господине, већ некакак носач. Овај одговор, који је вратара натерао на грдан смех, на уснама Вердиреовим није измамио ни најмањи осмејак. — А познајеш ли тог носача ? запита. — Никад га у животу нисам видео. — Како је изгледао. — Ни крупан ни ситан. Свој знак носио је прикачен на зеленом кадифеном прснику. — До сто врага, младићу, овај опис веома је површан и могао би се применити на стотину носача, али казао ти је тек ваљда твој колега, ко му је поверио ово писмо. — Није ми рекао, господине. Даде ми десет суа и рече ми; однеси ово писмо у кућу број 39. у улици Шаптал и пре-

1 Ванредно умешан и чувен полициски чиновник у Паризу.